Između Kragujevca i Beograda: Lična priča Jelene Riznić o klasnim i identitetskim sudarima

***
Bila sam u Muzeju ratnog djetinjstva, samo jednoj od tačaka memorijalizacije tog grada koji je sam po sebi ceo mesto sećanja i stradanja. Kada ulazite u Muzej, prvi deo izložbe je interaktivnog karaktera i zahteva od posetilaca da lociraju sopstvena sećanja u koordinatnom sistemu Detinjstva kao takvog. Šta su bile tvoje omiljene igre, ko je bio tvoja omiljena osoba, šta je bila tvoja omiljena igračka… i moje omiljeno – šta si želeo da budeš kada porasteš.

***
Ništa ne može da se uporedi sa detinjstvom generacija koje su odrastale u Sarajevu 1990, sa njihovim traumama i načinima transformacije bola u ljubav. Ali nije u tome stvar. Iako čvrsto verujem da za mene još uvek ima mnogo prostora za rast i za bivanje, i da ta mogućnost postoji više-manje celog života, neočekivano me je ,,pogodila” činjenica da ja živim svoj ,,san”.

***
Od kako sam naučila da čitam, a sasvim moguće i nešto pre toga – od kako sam počela da percipiram svet oko sebe i postavljam pitanja – želela sam da budem naučnica. Doduše, želela sam da budem istoričarka.

***

Još tokom osnovne škole znala sam da želim da upišem Filozofski fakultet… Neko mi je rekao da se tako postaje istoričar, a celu tu želju podgrevala je jedna posebna i, rekla bih, odlučujuća činjenica i okolnost mog života. Naime, dok su druga deca išla u obdanište, ja sam išla u ,,dedište i babište”.

***
Detinjstvo je koncept modernog doba. Ranije epohe nisu prepoznavale detinjstvo kao biološku, a još važnije, kao društvenu činjenicu. To možete videti i na srednjovekovnim ikonama, portretima, ili na renesansnim slikama: deca ne liče na decu, već na umanjene ljude koji su identični onim odraslim pored njih. To nije slučajno – deca su od najranijih dana gotovo u potpunosti učestvovala u svim aktivnostima odraslih pored sebe, najčešće svojih roditelja.

***
Često mislim o tome i razmišljam kako su pomalo i mene moji deka i baka baš tako tretirali – kao umanjenog čoveka – ali praktično ravnopravnog u svemu što oni rade. Kada mislim o ključnim, formativnim tačkama svog života, uvek pomislim na isto.

***
Jedno je suživot sa dekom i bakom, detinjstvo koje barem jednim delom nije bilo tokom ratnog perioda… mada sam nakon rata 1999. mesecima imala košmare od kojih bih neutešno plakala satima, jasno spominjući avione… ali jeste bilo obeleženo ratom i razaranjem.

***
Odrastala sam uz prenose suđenja iz Sheveningena, uz priče o prošlosti i idejama o tome gde je moja budućnost. Odrastala sam uz jasno naglašavanje zašto i koliko je prošlost važna za ovde i sada. Baka i deka bili su seljačka deca.

***
Činjenica da je ona završila četiri razreda osnovne škole, a da je za njega bilo zamišljeno da nastavi da se bavi poljoprivredom, za mene je bila ono što je trajno i konačno odredilo moj život. Oboje su znali koliko je sa jedne strane obrazovanje nedostupno i nije podrazumevano, a sa druge koliko je značajno.

***
Odrastala sam okružena knjigama koje su kupovali od svojih malih penzija, ubeđeni da za mene put može biti samo jedan. Moji roditelji nisu bili dobitnici tranzicije, upravo suprotno. Po mnogo čemu, detinjstvo je bilo obeleženo i onim čega nema. Odrastanje uz jasnu svest o tome čega nema i zašto tog nečeg nema verovatno jeste bilo ključna okosnica oko koje ću graditi svoj identitet.

***
Činjenice da moja baka nije mogla da se školuje jer ženskoj deci to nije bilo dozvoljeno, ili ona da su moji roditelji trpeli različite nepravde, poniženja i eksploataciju jer su radnici, ili ona da je moja mama posebno bila pogođena određenim aspektima svog posla kao žena – nisam do kraja razumela, ali jesam ih duboko u sebi osećala.

***
Naši lični rodoslovi i istorije jesu važni za razumevanje naših mentalnih mapa i izbora koje pravimo u svakodnevnom životu. Negde na tom putu između osećaja sopstvenog klasnog položaja i razumevanja svog mesta u svetu, susrela sam se sa feminizmom. Odjednom je bilo jasno šta mi je falilo u onim dekinim marksističkim knjigama. Falile su žene, falilo mi je da lociram svoj život na kontinuumu ženskog iskustva, da razumem sopstvenu ljutnju zbog različitih ograničenja i stavim je u određeni kontekst.

***

Možda je ključna tačka bila ona kada sam kao gimnazijalka upoznala Stanislavu Barać sa Instituta za književnost i umetnost, koja je u tom trenutku dosta dobro razumela koliko je važno stidljivoj štreberki staviti do znanja da je u nečemu dobra. Mnoga druga sećanja iz tog perioda života su sada već arhivirana, spontano ili indukovano.

***
Stanu još uvek lociram kao male snažne ruke koje su bile toliko važne u toj ličnoj transformaciji. Stana mi je i danas drugarica. Nisam sigurna da li je svesna kakvu je ulogu odigrala u mom životu. Kada mislim o prošlosti, uvek na kraju vidim žene koje su me na različite načine inspirisale i bile tačno to što mi je bilo potrebno da nađem sebe.

***
Tako se, valjda, desila ta transformacija iz dobre i poslušne devojčice u ljutu ženu. Susret i povezivanje sa nekim drugim ljutim ženama izrodio je mnoge proteste, razgovore, radionice, odjeke i reagovanja. Svaki od tih – od onih protiv Informera, preko protesta protiv femicida, akušerskog nasilja, imenovanja profesora protiv kog su postojale optužbe za seksualno nasilje na mesto dekana fakulteta – jesu pomalo bili i razgovor sa onom devojčicom koju sam ostavila u Kragujevcu, ali proviri s vremena na vreme. Onda kada sam nesigurna u sebe, zabrinuta, tužna. Svi na kraju nešto vraćamo tom unutrašnjem detetu, čak i onda kada se trudimo da ga utišamo u sebi.

***
Da smo pre samo godinu dana vodili ovaj razgovor, možda bih o svemu ovome govorila na drugačiji način. Sasvim izvesno bih pravila jasnu demarkacionu liniju, radikalni rez između svog života u Kragujevcu i ovde. U Beograd, ili bilo koji veliki grad, najčešće se dolazi i sa velikom namerom.

***
Ja sam, kao i generacije pre mene, u Beograd došla 2016. godine na studije sociologije i sa jasnom namerom da se nikada više ne vratim u rodni Kragujevac. Čak i da nije bilo želje da se tamo negde bavim naukom, duboko u sebi sam znala da nije samo stvar u tome za koju profesiju nema mesta… već da za mene nema mesta tamo. Pa ipak, i kada je odlazak željen, i kada je negde tamo lepše ili bolje, odlazak nikada nije lak.

***
Krivica se uvuče u sve što radiš — zbog propuštenih rođendana, propuštenih slavlja, polazaka u školu, slava, što nisi sa mamom i tatom kad su srećni, tužni, bolesni, što nema više vremena sa dekom i bakom… posebno onda kad jedno od njih dvoje ode, što ostavljaš iznova kucu i zeku koji te tugaljivo gledaju dok odlaziš na autobus.

***
Krivica se uvuče u tebe i boravi tu, a ti je neguješ jer je to osećanje, takvo kakvo je, otrovno, tužno i pasivizirajuće, ipak neka veza sa tvojim gradom i tvojim starim životom. Krivica vremenom popušta pod pritiskom transformacije života i novih faza koje dolaze. Ja sam u Beogradu stekla divne prijatelje, počela da radim posao koji volim i u sebi otkrila ono što nikad nije moglo da dođe dovoljno do izražaja u Kragujevcu — strast ka borbi.

***
Tamo sam bila dobra devojčica, ovde sam otkrila koliko ljutnje ta devojčica ima u sebi i koliko je važno transformisati osećanja očaja, krivice i tuge u ljutnju, a nju kanalisati na pravi način. Ovde sam se okružila ljudima koji u meni pokreću sve najbolje i najborbenije. Ovde sam našla ljubav, ovde sam postala kuma najboljoj drugarici, ovde sam udomila mace. Uvek se nečega pomalo odričeš; nikada nigde celina kad odeš.

***
Kod društvene teorije volim to što pronalazi nijanse za opisivanje mnogih stvari koje su deo našeg iskustva i za koje smo ubeđeni da su samo naše, a nisu. Francuski sociolog, Pjer Burdije, pisao je između ostalog i o efektu histereze koji više-manje podrazumeva ovaj sudar svetova sa kojim se ljudi suočavaju kada recimo iz jedne klase pređu u drugu, ali i dalje koriste neke strategije iz ,,starog” života.

***
Ani Erno, francuska nobelovka, gotovo celokupno svoje stvaralaštvo posvetila je ovom pitanju – tom suštinskom osećanju nepripadanja, ni radničkoj klasi iz koje je potekla, ni srednjoj u koju je dospela. Opisivala je kako je imala osećaj da je sopstvena majka posmatra kao klasnu neprijateljicu i kao da među njima postoji nepremostiv jaz i nerazumevanje.

***
Da smo ovaj razgovor vodili samo godinu dana ranije, ne bih mogla da tvrdim da nam se svi identiteti integrišu do kraja. Ja ne bih bila sigurna da li će životi u Kragujevcu i Beogradu zauvek biti dve paralelne linije koje se ne susreću u vremenu i prostoru.

***
Boravak u Kragujevcu mi je uvek bio bolno koristan za suočavanje i razumevanje mehura u kom živim. Nekada smo toliko uronjeni u svoje živote i stvari kojim se bavimo da imamo tendenciju ekstrapolacije bez pokrića. U tome je ključ mog osećaja da su to različiti životi koje vodim gotovo paralelno – borbe u kojima ja učestvujem u Beogradu, na lokalu vrlo često ne znače ništa.

***
Nekoga verovatno jeste briga što sam ja feministkinja i u Kragujevcu pored moje mame, ali životi su naprosto različiti. To je mesto moje histereze. To ne znači da požara nema, upravo suprotno. To najčešće znači da je mnogo teže mobilisati ljude da gase požare jer je na lokalu mnogo veća zavisnost od piromana protiv kojih se borimo.

***

Oni su direktori firmi u kojim ljudi rade. Oni su lokalne kabadahije koje vedre i oblače. Za neke požare ljudi nikada ni ne saznaju zbog ograničenosti na određeni tip medija. Ulozi su veći za izlazak na ulice. Pre Sarajeva bila sam u Kragujevcu i tamo radila ono što dosta dugo nisam – pratila proteste koji su se odvijali tamo.

***
Od kako su studenti u blokadi Univerziteta u Kragujevcu pozvali na veliki protest na Sretenje, 15. februara ove godine, ja duboko u sebi osećam kako smo se moj grad i ja konačno sreli u istom vremenu i prostoru. Verujem da moja osećanja u vezi sa identitetskim sudarima nisu jedinstvena i da ih dele mnogi bivši studenti i svi oni koji su sa namerom došli u neki veliki grad. Ne mogu ni da naslutim kako je onima koji odu mnogo dalje, ,,preko”, i sa kakvim se sve osećanjima oni suočavaju.

***
Ne mogu ni da naslutim kako je studentima sve ovo vreme. Nikakav kontakt sa njima ne može da zameni to neposredno iskustvo događanja naroda za koji su oni najviše na svetu odgovorni. Međutim, zbog one ljubavi prema društvenoj teoriji i književnosti, znam da delimo ova iskustva i nadam se da su srca puna i studentima iz Novog Sada, Užica, Novog Pazara, Obrenovca, Smedereva, Inđije, Jagodine, Sremske Mitrovice, Mionice, Osečine, Rekovca, Bogatića, Kosjerića, Paraćina, Pančeva… svih mesta u kojima su u poslednjih devet meseci bili protesti. Možda bih tu stala sa (o)sećanjima i nastavila sa onim što je ovde i sada – jer su se te realnosti srele.

O sagovornici
Jelena Riznić je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, demonstratorka na istom odseku i istraživačica na Institutu društvenih nauka u Beogradu. Članica je feminističkog kolektiva Ženska solidarnost.

Sudar svetova
Kod društvene teorije volim to što pronalazi nijanse za opisivanje mnogih stvari koje su deo našeg iskustva i za koje smo ubeđeni da su samo naše, a nisu. Francuski sociolog, Pjer Burdije, pisao je između ostalog i o efektu histereze koji više-manje podrazumeva ovaj sudar svetova sa kojim se ljudi suočavaju kada recimo iz jedne klase pređu u drugu, ali i dalje koriste neke strategije iz ,,starog” života. Ani Erno, francuska nobelovka, gotovo celokupno svoje stvaralaštvo posvetila je ovom pitanju – tom suštinskom osećanju nepripadanja, ni radničkoj klasi iz koje je potekla, ni srednjoj u koju je dospela. Opisivala je kako je imala osećaj da je sopstvena majka posmatra kao klasnu neprijateljicu i kao da među njima postoji nepremostiv jaz i nerazumevanje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.