Iznurivanje fakulteta

Tako drastičan scenario malo ko je sproveo u praksi; najdalje je, svakako, svojevremeno otišao Pol Pot u Kambodži. Ostali komunistički režimi su se, kao i nacisti, pokazali taktičnijim igračima. Oni su, odmah po preuzimanju vlasti, kao prvi aksiom svog vladanja proklamovali prvenstvo politike nad svim područjima ljudskog života: naukom, umetnošću, religijom, ekonomijom… Ali, kako je na fakultetima i institutima tradicionalno prva i osnovna reč bila „sloboda“, oni su svoje političke ciljeve sprovodili oprezno, u etapama, tako što bi zadržavali postojeće termine i pojmove, ali postepeno im dajući savim novo značenje! A kada neki zadati cilj ne bi postigli na sofisticiran način, u igru su ulazile i direktne kadrovske intervencije, smena nepodobnih podobnim, proverenim ljudima! Tako su univerziteti – vekovima duhovna oaza u kojoj je nauka morala bila odvojena od politike – postali oruđe u rukama politbiroa, koji je izdejstvovao da se i nauka, poput svih ostalih delatnosti u državi, stavi u službu politike služenja partiji, tj. „proleterijatu“, tj „narodu“.

Godine 1989. srpski komunistički aparatčici su odlučili da po cenu izazivanja ratova spreče Jugoslaviju od ulaska u EU i NATO. A kada su se suočili sa činjenicom da ih univerzitet u tome ne sledi, latili su se disciplinovanja tih „pacifista“ („humanista“, „evropejaca“); međutim, nisu im odmah pozatvarali fakultete (tj. nisu želeli da ponove grešku Pol Pota), već su odabrali „humaniji“ put: put svođenja fakulteta na „zemljoradničku zadrugu“. Odlučili su se za ekonomsko iznurivanje profesora i asistenata. Učinak tog ekonomskog iznurivanja u praksi je bio isti kao i da je univerzitet zatvoren. Širom su otvorena vrata praznoverju i političkim mahinacijama. Nastavnici su naterani da se bave svakakvim honorarnim poslovima da bi sa svojim porodicama preživeli i na taj način su sami sebe „isključili“ iz kulturne, medijske i političke arene. Ali ne zaboravimo da su na taj način iz te „društevene arene“ isključene građanske, naučne i političke vrednosti, moral i etika, čiji su nosioci bili ti nastavnici! Na njihovo mesto su pušteni nadrilekari, proroci, hiromanti, astrolozi, sveštenici i đakoni, folk-pink- i sportska estrada, ratni profiteri, kumovi i novobiznismeni i njima slični. Umesto kulture i građanskog morala evropskih gradova (vladika Nikolaj, uostalom, napisa: „ako se Evropa hvali kulturom, ona se hvali ničim“), društvenom arenom Srbije zagospodario je atavistički antimoral (proglašen čak za „patriotski poželjan moral“).

Efekti progonstva profesora i asistenata iz srednje više u najnižu klasu (čak ne ni u srednju!), doveli su ne samo do „smene elita“ nego i do još katastrofalnije pojave – onemogućavanja bilo kakvog naučnog napretka u zemlji! Ekonomski krah doveo je, znači, i do toga da je zamrla i sama komunikacija unutar fakulteta i univerziteta, a bez tog minimuma komunikacije svaki naučni napredak je nezamisliv. Prvi uslov bilo kakvog naučnog rada jeste komunikacija na seminarima, kolokvijumima, simpozijumima, jeste saopštavanje i diskusija (pre svih logička disputacija!) i tome slično, ali to u Srbiji nikoga ne zanima… Za našu tzv. patriotsku elitu nauka i univerzitet su trošak, a ne najbolja investicija, plate zaposlenih u naučnim institutima se u budžetu i dalje vode pod „razno“ (zajedno sa farbarsko-molerskim radovima), državnim fakultetima i univerzitetskoj biblioteci se isključuje grejanje… Jer, šta će Srbima nauka, pa da dođemo u situaciju da nam naučnici razotkriju naše obmane!?