Jadi sredovečnog jakobinca

Tako je barem kad su u pitanju svesni i razumni ljudi. A posebno ljudi koji se bave novinarstvom. Otuda, kada je čovek novinar osuđen da ne misli i ne zaključuje samostalno, to je velika muka. Najviše za tog mučenika, naravno. Da li tako mora, jer je stvoren i finansijski negovan od strane moćnika, ma ko da su, ili sam tako oseća jer drugačije ne ume – manje je važno.

A u slučaju Slaviše Lekića, ne može se ni odrediti koji od ova dva uzroka preovladava. Da je zatočenik sopstvene slabosti, to je očigledno. Slabosti prema privilegovanom statusu, prema sopstvenoj reputaciji večitog petooktobarskog apologete, savremenog sredovečnog jakobinca za kojeg mač revolucije mora ostati krvav.

A na oštrici mača, pošto ne može da iznova i iznova proburazi pokojnog Miloševića, a i nije zgodno pošto su njegovi naslednici sada pristojni baštinici Đinđićevog vizionarstva u velikoj koaliciji pomirenja, mora da se nađe onaj koji je najveća opasnost kontinuiranom termidoru kao stanju mišljenja vrle nove Srbije – u vizuri Slaviše Lekića.

A opasnost je lider Srpske napredne stranke, čovek koga cela Srbija prepoznaje kao svog i bliskog.

Zato je naš vrli Lekić, opčinjen Nikolićevim uspehom, pokušao da celu Srbiju natakne na svoj mač i proburazi novu vrednost koja se stvara na razvalinama od strane DOS-a i postpetooktobaraca uništene zemlje.

Pa se Lekić našao u ekstatičkom zanosu tumačenja političke istorije Tomislava Nikolića. Napadi na nedoslednu ideologiju Nikolića posebno su zanimljivi zbog metafore koja se sve vreme vrzma po glavi (a možda i još negde) Lekiću: Džoni Voker. Kao, Nikolić šeta od ideje ultradesničara do kamufliranog evropejca. Ma da, to je samo on prozreo, pa bi o tome mogao revnosno da obavesti i sve značajne predstavnike stranih diplomatskih predstavništava koji tu „mimikriju“ Nikolića nisu otkrili, pa ga sad, zaboga, prihvataju kao ozbiljnog i poželjnog partnera.

Lekić pokazuje da zna ono što niko u Srbiji ne zna i pri tome je nedosledan u odbrani novih koalicionih partnera Đinđićevih naslednika – pa citira da je Nikolić socijaliste naučio patriotizmu, tj. da su „oni za nama pošli u ovaj rat“! Znači, Lekić zna da to nije tačno, i da nikako socijalisti nisu mogli da krenu za Nikolićem. Ali koga sad briga za ratnohuškačke socijaliste iz devedesetih, kad su se u pravom trenutku odmetnuli od sopstvene prošlosti i postali odani potrčko Demokratske stranke.

Šta je uopšte svrha jednog ovako malicioznog i na banalizaciji zasnovanog nazovi analitičkog teksta dugogodišnjeg novinara? Možda je hteo da se predstavi kao erudita koji znanjem, nije jasno čega, pokazuje nadmoć nad prostim srpskim narodom koji Nikolića prepoznaje kao jedino doslednog i poštenog političara.

Ali, i tu je omašio. Upoređujući Vučića sa Hanom Arent, kao teoretičarem koji razmišlja o fenomenu nasilja, zla i totalitarizma, Lekić ne vidi sopstveni odraz u ogledalu, koji se banalnim zlom smeši zdravoj nikolićevskoj Srbiji, i klizi u totalitarizam sopstvene egzistencije.

Autorka je član Srpske napredne stranke