Foto: FreeImages / CierpkiPosetio sam koncentracione logore u Nišu, na Bubnju, u Smederevskoj Palanci, na Beogradskom sajmištu.
Posetio sam Mauthausen, sva četiri paviljona: Ebenze, Guzen, Melk, Resk.
Posetio sam i Aušvic. Posetio sam dva puta Jasenovac.
Da ne opisujem užase i strave koje sam doživeo posmatrajući šta se i kako dešavalo sa živim ljudima u tim logorima.
Najstravičnija mi je slika iz Aušvica i Jasenovca. Pomenuću po dva detalja iz tih logora. U Aušvicu sam pročitao imena pet devojaka Slovenki i dva Slovenca. Nisam naišao na imena iz drugih krajeva Jugoslavije.
U logoru Aušvic poređane su i fotografije vrhovnih komandanata, vojskovođa, savezničkih zemalja. Gledao sam i fotografiju: sednica Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, avgusta 1944. na Visu.
Po običaju, Tito je u sredini, s njegove desne strane bili su Kardelj, Ivo Lola Ribar, Ivan Milutinović, Arso Jovanović. Na drugoj strani – Ranković, Đilas i Svetozar Vukmanović. Kako su u međuvremenu Đilas i Ranković politički likvidirani, njihove i sa njima i Tempova fotografija su odsečene. Ali, ostale su njihove noge ispod stola i one se lepo na fotografiji vide.
U Jasenovcu, posle detaljnog razgledanja svih prostorija, ušli smo u salu u kojoj nam je prikazan sedmominutni dokumentarni film koji su snimile ustaše. Strahota.
Primetio sam pored ulaznih vrata u salu jednu mladu devojku. Kada smo izlazili, pitao sam je šta ona radi. Rekla mi je da dežura i ako nekom posetiocu nešto nije jasno, tu je ona da objasni. Pitao sam je koliko puta dnevno se prikazuju ovi filmovi. Rekla mi je sedam puta. Kazao sam joj: „Pa Vi ćete da poludite ako svakog dana sedam puta po sedam minuta ovo gledate i doživljavate.“ Rasplakala se, i rekla mi je da sam ja prvi posetilac koji je o tome pita iako je tu već tri godine.
Poznavao sam Milku Planinc, tada predsednicu CK SK Hrvatske, napisao sam joj o žalosnom događaju pismo i zamolio da uvedu neku vrstu rotacije. Posle nekoliko dana neka dežura neka druga osoba i tako redom. Ubrzo sam dobio pismo od devojke sagovornice u Jasenovačkom logoru, koja se zahvaljuje i blagosilja me za dobro koje sam učinio za njeno zdravlje.
Povodom ovogodišnjih komemoracija u Jasenovcu (bilo ih je tri – Jevreji, Srbi, oficijelna Hrvatska – posebno) u Politici je u reportaži o tim komemoracijama napisano, kao i više puta ranije, u raznim listovima da je u Jasenovcu umoreno 700.000 osoba. Ja sam nekoliko puta, pa to činim i sada logičkom kontrolom, dokazivao da je cifra od 700.000 umorenih u Jasenovcu preuveličana.
Najkraće: Jasenovački logor trajao je 1.400 dana, ako je u njemu umoreno 700.000 osoba, to bi značilo da je u proseku svakoga dana, i na Vaskrs i na Božić, i po ciči zimi i paklenoj vrućini, ubijano po 500 osoba. A praktično, to je neverovatno. Čak i teško izvodljivo.
Znam, mnogi iz Hrvatske, među njima i Tuđman, tvrdili su i dokazivali da je u Jasenovcu umoreno 83.000, ili maksimum oko 120.000 zatvorenika: Srba, Jevreja, Roma.
Ja zaista ne znam cifru koja bi bila približno tačna, ali ponovo tvrdim da je cifra od 700.000 preuveličana, čak i fizički nemoguća!
Pominje se cifra od 7.000 streljanih Šumadinaca u Kragujevcu među njima i četa đaka (izraz Desanke Maksimović iz njene „Krvave bajke“).
Nemci su po Kajtelovoj naredbi za jednog ubijenog vojnika u znak odmazde streljali 100 Srba.
U Šumadiji tih dana partizani su ubili 23 nemačka vojnika, i Nemci su streljali u Kragujevcu 2.306 osoba. Zapisali su sve generalije streljanih.
Znam, kažu: nigde se toliko i nikad ne laže kao u ratu!
Autor je novinar i publicista, učesnik Drugog svetskog rata
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
