Jedan je Kluni

Fala Bogu, nije to jedino moje neslaganje sa italijanskim premijerom. Poštujem instituciju predsednika vlade ne više susedne, ali prijateljske i bliske Italije, ali Berluskonijevo široko tumačenje zakona, sujeta i nonšalantno ponašanje nije baš „moja šolja čaja“. Lik i delo Silvija Berluskonija tumačiće neki važniji ljudi, ja bih samo da kažem da ne moraju „naši“ političari baš u svemu da se ugledaju na zapadne kolege. Pa ni na Berluskonija. Razumem da ljudi vole da vide političare u ležernijoj atmosferi, ali niko ne želi da im iskaču iz frižidera. Treba naći meru između nekadašnjih namrgođenih komunističkih lidera i aktuelnih zapadnih koji ponekada više liče na estradne zvezde nego na političare.

I van Zapada ima neobičnih pojava na političkoj sceni. Uzmimo naprimer predsednika Venecuele Uga Čavesa. Divan čovek. Narodni tip, borac protiv američkog imperijalizma, zaštitnik ugnjetenih i tlačenih…Sve to poštujem i podržavam, ali mi je drago što je daleko od nas. Ima Čaves neke odlične ideje i izjave, ali jedna od poslednjih, osnivanje Pete socijalističke internacionale ne spada, rekla bih, u takve. Taj predlog je nedavno na sastanku u Karakasu podržalo 39 partija iz celog sveta. Kako saopštava Čavesova Ujedinjena socijalistička partija Venecuele osnivanje nove Internacionale, pored postojeće Socijalističke koja je izgleda previše „prozapadna“ za venecuelanskog lidera, potrebno je da bi se okupili socijalisti, levičarske partije i pokreti, izradili zajedničku strategiju antiimperijalističke borbe i prelaska iz kapitalizma u socijalizam.

Jeste globalna ekonomska kriza uzdrmala liberalni kapitalizam, ali je on daleko od odlaska sa scene. Za razliku od nekadašnjeg socijalističkog sistema, koji je davno nestao. Taman smo obeležili 20-godišnjicu rušenja Berlinskog zida i propasti nekadašnjih socijalističkih zemalja u Evropi, kad Čaves osniva Internacionalu. Nisam sigurna da će biti uspešniji od svojih istočnoevropskih prethodnika, ali neka proba. Po svemu sudeći Čaves na sastanak u Karakasu nije pozvao nijednog predstavnika od više desetina stranaka levičarske i socijalističke orjentacije iz Srbije. Zašto? Možda ih ne smatra dovoljno ozbiljnim?

Imamo i mi graditelje socijalizma i pravednog društva. Jedan od njih je Josip Joška Broz, unuk nekadašnjeg predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, nedavno izabran za predsednika nove Komunističke partije. Ta stranka će se zalagati za evropske integracije, privatizaciju, a biće otvorena i za vernike, najavio je Broz. „Naša ciljna grupa je deset odsto od gotovo 60 odsto politički neopredeljenih birača u Srbiji“, rekao je Broz. Nisam sigurna koliko će biti uspešan, ali neka proba.

Demokratska je zemlja Srbija. U njoj se stranke na vlasti smenjuju i sudbina nikome nije sigurna. „Okreće se kolo sreće“, peva Kemal Malovčić, nekad čuveni pevač. U pravu je, a dokazuje to i naša politička scena. Nova demokratija je nekada „vedrila i oblačila“, bila u Miloševićevoj i vladi DOS, a danas, njihovi naslednici Liberali Srbije nemaju para da plate kaznu po tužbi za klevetu bivšeg šefa Biroa vlade Srbije za informisanje Vladimira Bebe Popovića. Popovićev advokat saopštava da je sud naložio zaplenu imovine liberala pošto nisu platili kaznu, koja je prava sitnica -110.000 dinara. Pa svaka kazna izrečena Danasu bila je veća od 110.000. Da li je moguće da nekadašnji ministar policije Dušan Mihailović i lider liberala nema te pare? Šta ako slična sudbina sutra zadesi i sadašnjeg ministra unutrašnjih dela Ivicu Dačića i njegovu stranku? Tek su oni svašta prošli i preživeli.

Film „Jednog lepog dana“ ima srećan završetak. Arhitektu Melani Parker (Mišel Fajfer) angažuju za važan projekat, novinar Džek Tejlor (Džordž Kluni) raskrinkava korupcionašku aferu u gradskoj vlasti Njujorka. Što je najvažnije, na zadovoljstvo svoje dečice iz prvog braka, njih dvoje se i smuvaju. Ko zna, možda Peta internacionala bude uspešna, a možda i Broz opet zavlada Srbijom. Da se, za svaki slučaj, potsetimo reči „Internacionale“: „Ustajte svi na zemlji kleti, svi sužnji koje mori glad…“