Kad građani izgube poverenje u vlast, država postaje policijska

Prema važećoj definiciji: „policijska država je država u kojoj režim vrši strogu kontrolu nad životima građana, često uz pomoć tajne policije i ograničavanja sloboda. Ovaj termin se koristi za opisivanje režima koji karakteriše preterana prisutnost vlasti i nadzor nad stanovništvom, što dovodi do ograničenja slobode izražavanja i kretanja, kao i drugih osnovnih sloboda.“

U ovakvoj policijskoj državi, na vrhu piramide sede moralno i politički korumpirana lica koja preko uzurpiranih nacionalnih frekvencija šire narativ o nekakvom pokretu za „spas naroda i države“. Svakodnevna policijska brutalnost, u koordinaciji sa nasiljem maskiranih partijskih poslušnika, međutim govori suprotno. Umesto „za narod i državu“, ovi su pokreti ustrojeni po principu „država protiv naroda“.

U ovakvoj situaciji, korumpirana vladajuća politička klika uzurpira demokratske institucije zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, a kao posledica toga, pravna država sa demokratskim institucijama i procedurama pretvara se u policijsku državu sa centrima političke i finansijske moći van ustavnih i zakonskih okvira i kontrole.

Devet dugih meseci svakodnevnih mirnih protesta širom Srbije doveli su do toga da je režimska politička Polizeistaat piramida u potpunosti izgubila svaki moralni kredibilitet i politički legitimitet: od tvrdnje da je pad nadstrešnice posledica diverzije terorista i zvučnog topa protiv „tišine“ 15. marta, preko amnestiranja partijskih batinaša i žene koja kolima namerno gazi studentkinju, do topovskih udara na demonstrante i brutalne policijske sile u Vrbasu, Valjevu i Bačkoj Palanci. Naš Ustav je izričit – suverenost pripada građanima, a ne državi: „…nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana…“ (član 2).

Država nije, niti je ikada bila, neka natprirodna tvorevina božanskog proviđenja (divina providentia) ili emanacija narodnog duha (Volksgeist), već jedan funkcionalni i strukturalni sistem za socijalnu regulaciju (E. Pusić). Međutim, država Srbija to danas nije: pod aktuelnim rukovodstvom izgubila je svoja zakonska i pravna obeležja i postala policijska država u kojoj je politička i institucionalna destabilizacija društva prevazišla čak i zlo vreme Miloševićevog režima.

Polizeistaat Srbija, međutim, ima i drugu stranu medalje. Kada se država okrene protiv sopstvenog naroda, ona postaje i „grobar“ političkog režima koji takvu državu stvara. Uvođenjem policijske države, režimska koalicija sa satelitima stvara „bumerang efekat“, koji se manifestuje kao trajni gubitak poverenja građana u osnovni vrednosni supstrat vladajuće političke formacije.

Kao i kod novca – kada se izgubi poverenje u valutu, cifre na papirnoj novčanici više nemaju naznačenu vrednost. Tako i kod režima na vlasti – kada građani izgube poverenje u vladajuću političku strukturu, nestaje legitimitet i pravna se država degradira u Polizeistaat.

Politika režimske koalicije sa satelitima ne doprinosi stabilizaciji društvenih, političkih i ekonomskih prilika, već upravo suprotno: generiše neprimerene javne nastupe najviših državnih funkcionera i propagandu režimskih medija. Gubitak legitimiteta aktuelnog režima i destabilizacija javnih institucija nalažu resetovanje političkog i ustavnog sistema putem parlamentarnih, lokalnih i predsedničkih izbora u najskorije vreme.

Kao preduslov za to potreban je neki oblik „all-inclusive“ društvenog dogovora relevantnih društvenih i političkih faktora (npr. trilateralni okrugli sto: akademska zajednica, civilni sektor, parlamentarni subjekti). Da bi se efikasno neutralisali uzroci postojeće krize, za razliku od 5. oktobra 2000. godine, vinovnici ovih političkih devijacija moraju se podvrgnuti političkoj lustraciji i odgovarajućim sankcijama.

Autor je univerzitetski profesor prava

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.