Kad ovo prođe, samo će oni sa čistim obrazom imati visoko čelo: Priča profesora, jednog od sedmorice uhapšenih aktivista u Užicu

Tako mi je u posetu došla prijateljica Ivana koja mi je ovako rekla: „Imaš pozdrav koji će ti mnogo značiti, znam, od tebi drage osobe“.

Na moj upitni pogled izgovorila je Vaše ime. Nisam mogao da shvatim kako ste se našle i rekla mi je da ste napisali tekst o meni. Nije mogla da mi ga pokaže, ali sam, znajući kako pišete, zamišljao.

Da samo znate koliko to tada znači, koliko daje snage i volje… Čim se malo oporavim, doći ću da se vidimo i ispričamo.
Kakva ste Vi ljudina, Slavice!

Ovako je započeo svoje pismo moj dragi, višegodišnji prijatelj, još iz vremena epidemije korone, profesor Branko Nikolić iz Užica. Jedan od sedmorice uhapšenih i osuđenih na 30 dana pritvora, a zatim oslobođenih istog dana.

Opaka bolest odnela je i njegovu suprugu, a moju koleginicu Danijelu, koja je imala samo 47 godina. Od tada znam za mnoge njegove lomove i borbe i uspehe i pobede da njihov maloletni sin ima sve što mu je potrebno i da postane ispravan mladi čovek, na pravom životnom putu.

U međuvremenu, obojica su postali istaknuti aktivisti iz prvih borbenih redova. Dule je, kao srednjoškolac, pešačio sa zastavom Užica širom Srbije. Branko je, sa Udruženjem građana „Da ne dišemo Duboko“ najzaslužniji što je zatvorena ozloglašena trovačnica – deponija Duboko iz okoline Užica. Ima on još mnogo važnih „zasluga“, tako da je pripremio i sebe i sina na eventualno privođenje i zadržavanje u pritvoru. Verovao je da neće biti duže od 48 sati i na toliko je bio spreman. Na 30 pritvorskih dana, koliko je i bez saslušanja osuđen, niko ne može da se pripremi.

I zaista, uskoro su došla dva policajca. Jedan u civilu i jedan uniformisani sa nalogom. Izveli su ga iz škole dok je radio na upisu dece u prvi razred srednje škole i sproveli u policiju.

„Bili su korektni ali i zbunjeni naređenjem koje je potpisao Miroslav Golubović, načelnik Kriminalističke službe.“

U policijskoj stanici je čekao čitavih četiri sata. Sedeo je na klupi, ništa se nije dešavalo. Objasnio im je da je srčani bolesnik, da nije uzeo svu terapiju i da nije stigao da doručkuje. Posle „igrokaza“ prepoznavanja i identifikacije, sa lisicama, sproveli su ga do zatvora, oko 200 metara peške.

Odmah na prijemu u zatvor, opet je objasnio da nema sve potrebne lekove i tražio je pregled lekara.

„Osećam aritmiju, sve teže dišem, imam vrtoglavicu… “ Kažu da će videti i za lekove i za lekara. Videće, dok se vrata ćelije ne zalupe. Kažu mu da policija, koja je u prvih 48h nadležna, ne zove Hitnu pomoć zbog „preventivnih pregleda“, već samo ako je neko životno ugrožen!?

„Ko li je od njih, uključujući i načelnika Nikolu Gordića koji je tu prisutan, stručan da to proceni“, pita se glasno bolesni profesor.

Iz ćelije, komunikacija je nemoguća. Kad god se neko pojavio tražio je lekara. Kroz „šuberčić“ su poručili njegovim cimerima da paze na njega i da pozovu samo u slučaju ako bude životno ugrožen!?

„Pozovite samo ako je životno ugrožen“!?

A on je nažalost, već bio životno ugrožen, ali to niko nije prepoznao, a Hitnu pomoć nisu hteli da pozovu.

„Vrelo je, tesno…Sve teže dišem. U 23h se gasi svetlo, a sa njim i ventilator. Molim da ga ostave da radi. Ne može… Opet tražim lekara, uzalud.“

Za jutro je zakazano izvođenje pred sud. Tražio je lekara po ko zna koji put, ujutru u 7h. Rekli su mu da mora prvo u u sud, pa će tek onda neko proceniti. Izveli su ga tek oko 10.30 .

„Izlazim poslednjim atomima snage, rešen da izdržim. Napolju je špalir ljudi koji traže naše oslobađanje i bodre nas. Lisice na rukama skoro da i ne primećujem. Osećam kako mi se prsti policajca Bukvića koji me vodi sa desne strane upijaju u nadlakticu. Opominjem ga da me boli, da ne mogu toliko brzo da hodam. Jednom, drugi put…Više skoro da ne vidim ništa. Jasno mi je da ću se srušiti. Kasnije, sin mi je rekao da sam prošao pored njega i da ga nisam video. Potvrdio je to i jedan od snimaka.Nekoliko stepenika dole, pa nekoliko gore. Ne vidim ih. Osećam samo prste zarivene u mišić.

Sećam se lifta i osećaja da mi noge odlaze negde u stranu. Belina… Glasovi, kao u vodi, gubim se… Kasnije shvatam da ležim na podu, vidim samo čizme oko sebe. Pokušavam da pomerim ruku, ne može od lisica“.

Tek kad je u liftu izgubio svest, pozvali su Hitnu službu i doneli su mu vode. Advokat je tražio od policajaca da mu skinu lisice, ali nisu prihvatili. Stigla je hitna, doktorka je insistirala da ga odmah voze u bolnicu i da je hitno. Smestili su ga u sanitet, ali je i dalje morao da čeka. Ovoga puta se čekalo da policajci nabave kola koja bi ga pratila do bolnice.

„Vožnje se ne sećam. Sećam se ulaska u bolnicu i užurbanog osoblja.Teško dišem, srce hoće da iskoči. Kače elektrode, monitor, oksimetar..stavljaju mi masku… Vade krv, jedna braunila, druga, urinarni kateter…Sećam se delimično, pokušavam da nejasne slike spojim u celinu. Rendgen, skener, uspevam da izgovorim na šta sam alergičan. Inicijalna sumnja kardiologa je potvrđena, čujem reči : …embolija…koronarna…hitno…“

„Voze me, policajci trče za nama i smetaju osoblju. Lekari, sestre svi su oko mene, a policajci u ćošku. Čujem otkucaje monitora, krajem oka vidim linije na ekranu. Ne liči na moj dotadašnji EKG. Divna Katica, kardiolog, smireno mi objašnjava. Shvatam da iz kreveta ne smem ustajati, da je oboljenje ozbiljno, ali da me polako stabilizuju…

Tu, u koronarnoj, pre pet godina umrla je i Dukijeva majka. Moja Danijela.

Na kom krevetu, koji monitor je pokazao ravnu liniju?

I tek onda se prenem i shvatim da mi je od hapšenja i zatvora veći problem ozbiljno narušeno zdravlje, da će zatvor proći, da je sve iskonstruisano i da kao takvo, mora pasti. A srce se ne može tako lako popraviti“.

Duga koronarna noć, monitori otkucavaju…

Pred zoru, jedna reanimacija par kreveta dalje. Kad li je moj trenutak? Dolazi vreme za razmišljanje. Znači, opet sam se provukao. Već sam ih nekoliko potrošio. Koliko li ih je? Kažu da mačka ima devet života. A ja? Ćutim, mirujem, znam da u mom životu mnogo toga više neće biti kao pre. Nešto ranije, krajem maja ležao sam na istom odeljenju i isto tako bio oduševljen osobljem, ali ne i dijagnozama koje sam poneo kući. Trebalo je prihvatiti da je srce trajno oštećeno.

I nakon toga, „dve se u meni pobiše sile, mozak i srce“. Iako bolesno i načeto, to srce je želelo da se nastavi dalje, da pumpa, iako je sve teže to uspevalo. Znao sam da moram da usporim tempo i pokušavao sam.“

„Osoblje se maksimalno trudi, paze me kao svog. Ali, meni treba Dušan, treba mi Uroš, treba mi da ih čujem, ohrabrim… “

E, to ne može! Surova pravila, nema kontakta.

Ističe 48h, policiju pored njegovog kreveta zamenjuje zatvorska straža. Stiže i rešenje o 30 dana pritvora i za njega, bez saslušanja.

„Smenjuju se stražari, ja ćutim mislim, strepim… Smiruje me poneki šapat da su deca zbrinuta. Dukija je prihvatio komšiluk i „Da ne dišemo Duboko“ u čijoj majici je proletos ponosno koračao ka Kraljevu, nosio zastavu na protestima…Čujem da se organizuju moje kolege i iz škole i iz grada i okoline. Devet nedelja zimus borili smo se zajedno. Mirniji sam, ali i dalje boli“.

Napolju počinje da „kuva“. I vreme i Užice. Hiljade ljudi su na ulici. Pobedili žandarmeriju, šapne mu neko dok posluje oko njega.

Sprema se veliki protest, cela Srbija dolazi…

„Divan je osećaj kad znaš da u velikoj nevolji nisi sam, da se cela zemlje podigla u zaštitu, da je nekom stalo. Sestre pričaju, čitaju objave naglas. Slušam, pobunili se moji nekadašnji đaci, slušam objavu jednog od njih.

Sa protesta stižu vesti. Grad je prepun, došli su ljudi sa svih strana, pobednička atmosfera. Osoblje bolnice pronalazi način da me obavesti.“

„Čuvari su malo „smekšali“, mada su i dalje profesionalni i korektni. Kako se osećam? “ I srećan, i ponosan i tužan, ali nikako slomljen. Srbija je stala iza nas.“

„Znam da me moji saborci iz „Da ne dišemo Duboko“, moji nekadašnji đaci, moje kolege, komšije neće ostaviti na cedilu, da će uraditi sve što je moguće. I jesu.

Već sutradan, u mojoj sobi se pojavljuje načelnik zatvora u najlicemernijoj ulozi koju sam video ikada. Pravda se, cvili, da nije kriv što nisam dobio lekarsku pomoć na vreme. Tvrdi da je do policije.

Ne može, na ulicu, kaže, jer ga ljudi pljuju. Podseća da su nam deca u školi zajedno, moli da se povuče objava „Da ne dišemo Duboko“.

„Pitah ga da li su ta ista deca bila u školi zajedno kada sam ja molio za pomoć? Kada bude rekao ko iz policije nije dozvolio lekara, prihvatiću njegovo izvinjenje. Razgovor prekida njegov telefon pojačan da se čuje. U toku je odlučivanje Višeg suda o žalbama na 30 dana pritvora. Glas sa druge strane, neko od njegovog personala, obaveštava da nam se pritvor ukida. Ha, ha, daleko je ta gluma od Oskara“.

„Tako se ponašao i direktor Opšte bolnice Užice pozivajući se na to da mu je moja pokojna supruga bila šef, da je bila divna i slično. Kaže da se raspitivao o meni, a dijagnozu nije znao“.

„Priča o našem hapšenju ogolila je neophodnost lustracije – uz tolika prekoračenja ovlašćenja, kršenja zakona, etike i nemanja obraza, u policiji, sudstvu, tužilaštvu, zatvoru, ti ljudi, osim što će morati da odgovaraju, ne znam kako će moći da žive i dalje među sugrađanima. Svoje poslove svakako ne mogu raditi“ – kaže Branko u svom pismu.

Ali, nasuprot njima, nalazi se osoblje kardiologije užičke bolnice, oba odeljenja. Od načelnika do spremačica.
„Video sam primer da zdravstvo nisu aparati i najnoviji kreveti. Zdravstvo su ljudi, oni su još ta spona koji drži da se sistem ne razleti u paramparčad. Oni su primer da se od naše Srbije još može napraviti država u kojoj će, kao oni, svako da radi svoj posao stručno, odgovorno, posvećeno i iznad svega, humano i empatično. I to nije samo moj stav, već i svih ljudi sa kojima sam tamo razgovarao. Takvu Srbiju mi želimo, za to se borimo. Klica se čuva i gaji na užičkoj kardiologiji. Beskrajno hvala tim ljudima!“

„Slobodni smo svi, sud je tako odlučio. Čuvari odlaze, dolaze posete. Gužva. Svi su euforični. Dolaze mi deca. Dušan mi je kupio novi telefon. Čestita mi slobodu. Plačem. Vidim, postao je čovek, sin moj, za ovih nedelju dana. Vidim samopouzdanje, odlučnost, inicijativu. Za to smo se toliko borili tokom poslednjih pet godina otkako smo ostali sami. Vredelo je!“

„Ostale uhapšene puštaju, napolju im je doček, slavlje… Nema više čuvara, slobodan sam, ali ne idem kući. I dalje ne smem mnogo da ustajem. Rešenjem o ukidanju pritvora, nije ukinut i moj suvenir na zatvorske dane – embolija. Strašna reč! Tokom epidemije korone pratio sam svakodnevno, znam koliko je ljudi odnela.
Znao sam da iza sebe imam moćnu organizaciju „Da ne dišemo Duboko“, „Forum prosvete“, svoje učenike i sugrađane, divne komšije i nisam pogrešio. Moćni su i moćniji nego što sam zamišljao. Sin jednog od tih policijskih čelnika bio je u razredu sa mojim sinom:

„Ali tata, M. mi je baš dobar drug!“.

„Neka, sine, neka tako i ostane“.

„Neka ih, neka žive svoje male živote bez obraza i integriteta. Ne mogu da mrzim, da želim zlo. Nastavnik književnosti sam. Često pričam deci o etici, toleranciji, da je u životu najvažnije da budu ljudi, da kritički misle… Čovek sam, odgajila su me dva prosvetna radnika i naučila svemu što sada koristim.

Proći će ovo. Otići će ova vlast, a mali, obični ljudi ostaće u svom malom gradu da u njemu žive svoje male živote. Ali, samo će oni sa velikim srcem, širokom dušom i čistim obrazom imati visoko čelo.“

„Užice je dalje bastion slobode, a mi nikad jači. Zalečiće se i moje srce, a ja želim da uskoro na Stari grad pobodem zastavu mog slobodnog grada koju Dušan već mesecima nosi širom Srbije.

Za suze moje dece, za pisma podrške mojih đaka, za svu našu decu!“

Hvala Branko. Blistavo i jezivo! Od sada samo savetnik! Svima trebate – živi! Pre svega.

Autorka je lekarka u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.