Kad vlast normalne ljude proglasi ološem i talogom

Zato srpskim trgovima i ulicama mesecima normalno odzvanja petnaesto/šestnaestominutna tišina, koju normalni ljudi normalno čuju i normalno razumeju. Srbija se napokon kupa u normalnosti samopoštovanja, građanske solidarnosti, duhovitosti, saosećanja, zajedništva, osvešćenosti, kreativnosti…

Normalni građani traže samo normalnu Srbiju i normalno utemeljenje svesti o kolektivnom dobru, kada svi mi postajemo bolji ljudi. I sve što sam normalno video i čuo u Kragujevcu, Nišu ili Beogradu je poželjna i isceliteljna normalnost Srbije.

Zato je studentska moralna revolucija ubedljiva normalnost u metastatskoj nenormalnosti naše zemlje. I ono što niko normalan ne može da previdi ili negira – studenti su pokazali i dokazali svoj zdrav i kritički patriotizam.

Na drugoj strani, listopadni političari iz nenormalne vlasti, sa čvrsto usađenim gubitkom mere u svemu i svačemu, targetiraju normalne ljude sa normalnim porukama i idejama i proglašavaju ih „fašističkim falangama“ , „bahatim mamlazima“, „čoporom“, „ruljom“ , „ološem“, „ljudskim talogom“. U tome prednjači samoproglašeni vođa, sa mesijanskom ideologijom problematične prakse, u dosluhu sa njegovim satrapima kojima su uvek nenormalne stvari bile normalne: lažne diplome, lažni doktorati, neznanje, korupcija, bogaćenje na nečiju štetu, blaćenje neistomišljenika, hiperprodukcija neistina i afera. U suštini, veliko ništa od prerušenih radikala. Oni su prosto izbrisali granicu između normalnog i nenormalnog u Srbiji, uz vrhunsko zamagljivanje pravih razloga naših problema. Da parafraziram Kamija, koji manje-više objašnjava i našu hroničnu nenormalnost: „U osnovi političke pokvarenosti je moralna pokvarenost“.

Pored toga, ozbiljno me brine sebeljubivost, dezorijentisanost i nenormalnost predsednika Republike Srbije koji će, kako kaže „uskoro uputiti poziv ljudima širom Srbije da se bore za svoju zemlju“. Prvo, protiv koga i za koga će se Srbi ponovo boriti, i na koji način, i drugo, stavljati znak jednakosti između zemlje (države) i aktuelne SNS vlasti je nenormalno do blasfemije. Između ostalog, i zbog toga se proteklih meseci proširio jaz između onoga što krivomisleći predsednik Republike Srbije govori i onoga što se dešava u stvarnosti, kao da živimo u paralelnim svetovima. I ono što je očekivan i normalan proces, u državi u pokušaju, polako se topi koristoljubiva poslušnost despotovih pristalica, a što on pokušava da spreči i zamaskira brojnim „skupi-krpi“ TV nastupima sa neukusnom viktimističkom patetitikom i dramskim pauzama.

Poziv na hapšenje rektora Univerziteta u Beogradu, od raznih opskurnih likova, je vrhunac beščašća i neuništive gluposti. Zato, u tekućem vremenu, kada su sve vrste sloboda i prava ugrožena običnom građaninu, moramo odbraniti autonomiju elitnih institucija i njihove korifeje od preteće opasnosti – pre svega, od diktature, ali i od nadolazećeg haosa.

Poštovani građani Srbije, životna normalnost je dobro osmišljeni i utabani put, ali normalno je da na njemu ne raste plodonosno drveće. Zato konceptu normalnosti, koji se razlikuje zavisno od vremena, kulture i društvenog miljea, moramo normalno dodati masovnost, upornost, hrabrost i politički aktivizam. Normalno bi bilo da se dosadašnji posmatrači, salonski brbljivci i lenji buntovnici a, pre svega, mislim na zdravstvene radnike/profesore, probude iz nenormalno dubokog sna samodovoljnosti i pasivnog saučesništva u svemu najgorem što čini naše (ne)normalne živote. U suprotnom, mrak nenormalnosti će neminovno duže trajati, dok se kritična masa normalnih ljudi ne formira, (partijski) organizuje i krene u akciju samoodbrane i stvaranja normalnog društva.

Poštovani građani Srbije, veoma je opasna manipulativna teza aktuelne vlasti i njene moćne propagandne mašinerije da su studentski/građanski protesti, univerziteti, rektori i dekani, direktni krivci za duboke podele u našem društvu, „pad proizvodnje, manjak turista, odustajanje stranih investitora od započetih ili planiranih investicija“, pa čak i da su oni „studentima ukrali godinu života“. Ne zaboravimo, studentski protesti su samo posledično stanje ili odgovor/reakcija na sveprisutno (nagrađeno) neznanje pripadnika i simpatizera vladajućih partija, nekompetentnost, korupciju, enormno bogaćenje na račun siromašenja većine, akumulaciju trauma i nesreća, autoritarnu i autističnu vlast itd. Zato, ovde i sada, studenti/građani samo primenjuju doktrinu iz humane medicine – lekari prvo leče uzrok bolesti, a zatim i posledične simptome koji prate taj klinički entitet. Za postojeću situaciju i narušen obrazovni sistem, odgovorna je aktuelna vlast koja mesecima ne rešava studentske zahteve, zato što ne može (nedostajuća ili blagovremeno sklonjena dokumenta?) ili, još gore, ne želi (zaštita određenih ličnosti?). Najgore je što u kolopletu beščašća aktuelna vlast, da bi izbegla odgovornost, deli, suprotstavlja i huška „studente koje žele da uče“ i partijske jurišnike protiv studenata demonstranata, koji navodno „ne žele da uče“. Opasna i apsurdna podela.

Naravno, za radikalne promene i smenu aktuelne vlasti, normalno je potreban projekat i idejna avangarda. Evidentna stranačka podeljenost opozicije, ideološka nekoherentnost, naglašene želje za liderstvom i samopromocijom pojedinaca jesu otežavajući faktori, ali ne i nerešivi problemi u vremenu kada prava, demokratska opozicija mora da preuzme vođstvo u borbi protiv neznanja, nepravde, korupcije i zarobljenih institucija. U tom svetlu, vidim predlog većinske opozicije o neophodnosti formiranja vlade narodnog poverenja (ekspertske vlade) sa oročenim zadacima u preciznom vremenskom periodu. U tom svetlu, vidim Plan i program obnove i razvoja Republike Srbije koji su kreirali/napisali ljudi od struke, iskustva i integriteta iz partije Srbija centar (Srce). Napokon, ovom partijskom aktivizmu treba da se pridruže, u ravnopravnom i nezavisnom statusu, studentski pokret, ProGlas, nevladine organizacije, sindikati, udruženja građana i pojedinci kao deo funkcionalne društvene elite. Iskreno verujem da je znanje stečeno kroz kvalitetno obrazovanje, kontinuiranu edukaciju i rad, poslednja nit za koju može da se uhvati ovo umorno, satrveno i biološki ugroženo društvo. Upamtimo, svaki oblik nasilja ide naruku aktuelnoj vlasti.

Svaka normalna vlast bi oberučke prihvatila razumne predloge opozicije da država, napokon, izađe iz nenormalne, destruktivne društveno-političke krize sa nesagledivim posledicama. Svi bi učestvovali na normalnim izborima, a aktuelna vlast bi imala normalnu šansu da ostane na vlasti. I da se razumemo, opozicija ne želi vlast bez (poštenih i fer) izbora, mada joj se to stalno imputira od strane vlastodržaca. Stalno ponavljam, pa i sada, da (široka) opozicija mora pobediti na izborima zato što je bolja, a ne zato što je pozicija ubedljivo gora. Ili, moramo ih pobediti sa onim što oni nemaju, a ne sa onim što oni imaju u izobilju.

Na kraju, suštinu aktuelnih događanja vidim i kroz dva krucijalna problema: prvi, nemoralnost aktuelne vlasti koja raspiruje podele, animozitete, crtanje meta, pa i širenje mržnje među političkim neistomišljenicima, sve do fizičkog obračuna, i drugi, opravdani strah vlastodržaca da bi njihov silazak sa vlasti doveo nezavisne tužioce pred njihova vrata.

Zato je, u ovom presudnom trenutku za našu Srbiju, potrebna aktivna pomoć svakog građanina sa uspešnom i, pre svega, čistom biografijom.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji i narodni poslanik partije Srbija centar (Srce)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.