Kakav savetnik, takvi i saveti

Krstić je iz Kovačevih reči zaključio da je „Kovač nekamo odlazeći razmišljao koji li je to jezik sušta suprotnost jeziku rata, mržnje, uvreda i huškanja na druge. Ali nije se odlučio za ugrofinski. Odlučio se za hrvatski jezik, onaj iz druge polovice osamdesetih godina jer je shvatio da je upravo to bio jezik mira, ljubavi, pohvala i pozivanja na suživot sa drugima.“ Zašto bi Krstić baš to zaključio kad Kovač ne pominje eksplicitno to o čemu je razmišljao i šta je shvatio? Osobito ne vidim gde je to Kovač rekao da je tada razmišljao o „ugrofinskom“ kao alternativi. Možda se iz Kovačeve izjave može zaključiti nešto sasvim drugo, na primer da „sušta suprotnost“ u konkretnom slučaju nije između jezika rata i mržnje s jedne strane, i jezika mira i ljubavi, s druge, nego između jezika koji je u službi agresije, s jedne strane, i jezika žrtve te iste agresije, s druge (napadnuta strana u takom neravnopravnom ratu nema baš mnogo mogućnosti da razvija jezik mira, ljubavi i pohvala agresoru). Govorimo ne samo o polovini osamdesetih godina, nego i početku devedesetih. O rečima koje su postale delo. Zašto bi bilo moralno neopravdano opredeliti se za napadnutu i slabiju stranu u sukobu, pa to pokazati i izborom jezika? Ili Krstić još uvek misli da je Hrvatska tada napala Srbiju? Ili su pak njegovi moralni kriterijumi drukčiji od Kovačevih, pa je to što je tada preovladavalo u srpskom diskursu, na mitinzima gde se dešavao narod, u rubrici „Među nama“, na dnevnicima RTS… dostojno svake pohvale?

Šta će Krstić da misli ako krenemo, poput njega, da zaključujemo o njegovom tekstu i tamo gde se on ne izražava eksplicitno? Na primer, kada Krstić Kovača naziva „stožernikom morala i intelektualnog prepoštenja“, nije li izraz „stožernik“ upotrebljen u kontekstu srpskog, emocijama nabijenog doživljavanja vojne terminologije Pavelićeve NDH; dakle, za Krstića je Kovač ustaški oficir? Krstić to nije napisao, ali takođe nije ni dugo čekao da seme koje je posejao urodi plodom: upravo na tom tragu su o Kovaču kao „ustaši“ pisali neki komentatori Krstićevog teksta. Ali ne samo komentatori – evo šta Krstić ima da nam kaže o ustaštvu Kovača: „Kovač se u nastavku intervjua pozabavio Dobricom Ćosićem i time što ga je ovaj nazvao srpskim ustašom, rekavši da ako ga je on (Ćosić) tako nazvao onda je to za njega (Kovača) kompliment. „Jasno zauzimanje pozicije, zar ne? Krstiću ne smeta to što je Ćosić Kovača nazvao ustašom, nego mu smeta to što takva karakteristika iz takvih usta ne smeta Kovaču. A ko je svih tih godina kreirao, pa posle i ostvarivao, ratnohuškačku, a zatim i ratnu politiku – to je za Krstića irelevantno. Ili on misli da je to Kovač u svojstvu predsednika bio ratni komandant JNA?

Pročitavši Krstićev tekst, hteo sam da saznam ko je taj čovek kome B92 omogućava da posle svih tužnih iskustava poslednjih 20 godina huška ljude protiv (svejedno da li srpskog ili hrvatskog) književnika. Nije bilo teško saznati, link je bio na istoj strani. Pored podataka o lekarskoj, muzičkoj i marketinškoj delatnosti Krstića, na kraju čitamo da je on „trenutno savetnik predsednika Republike“. Pa nam još objašnjava da njegovi stavovi nisu stavovi partije ili državne institucije.

Jad i tuga. Kontinuitet srpske politike. Iz sličnih krugova, i sa sličnim idejama, bio je i Bora „Čorba“, savetnik u Koštuničinoj vladi. A sadašnji predsednik Republike slično intonirane savete može svaki dan da sluša u krugu svoje porodice i najbližih porodičnih prijatelja. Zato valjda svim tim njegovim, vladinim i skupštinskim izjavama o krivici u proteklim ratovima tragično nedostaje najbitniji momenat: iskrena unutrašnja potreba da se pozabavimo sopstvenim delom krivice. Umesto toga, neprestano proviruje loše skrivena menadžerska i pijarovska potreba da se, kad već moramo, pokažemo kao prihvatljivi partneri, ne bismo li nešto iskamčili od onih koji nekakve izjave od nas očekuju. Zato se toliko govori ne o sopstvenoj, nego o svačijoj krivici, i zato uvek iza svakog gesta stoji očekivanje da će i drugi učiniti paralelan gest, čime bi se smisao naše izjave uravnotežio, bolje reći poništio. A čim nas „međunarodna zajednica“ ostavi da radimo ono za čim nam duša žudi, opet ćemo i zvanično moći Kovača da nazovemo ustaškim stožernikom, pa da lepo nastavimo da uzgajamo decu u zabludi da su Srbi najveće i jedine žrtve svega što se desilo. Srpska deca nemaju šta da zaboravljaju: sve do sada im ništa drugo i nije jasno rečeno. (Ko još čita Kovača i njemu slične, izdajnike, pardon, „stožernike morala i intelektualnog prepoštenja“?)