Kako je Koštunica pobedio Miloševića

Zvanično, izborna kampanja opozicije počela je 1. septembra 2000. konvencijom u Sava centru. Pod sloganom „Mi pobeđujemo – svi dobijaju“, Vojislav Koštunica potpisao je „Dogovor sa Srbijom“, u kome je obećao da će se založiti za ukidanje sankcija, vraćanje zemlje u međunarodne institucije, doslednu primenu Rezolucije 1244. „Potrudiću se da u skladu s Božjim i ljudskim zakonima promenim nabolje našu zemlju i neću dopustiti da mene vlast promeni“, naglasio je Koštunica.

O ovom događaju govorio je redakcijski komentar pod naslovom „Konvencija razumnih“:

„Partijske konvencije, tamo gde se redovno drže, obično nisu ništa drugo do oblik političkog rituala sa šljaštećim efektima iz kojeg se ne može politički pročitati ništa više nego što se o dotičnoj partiji već zna.

U našim okolnostima odavno ništa više nije ni obično ni normalno, a ponajmanje konvencionalno. Tako je i konvencija DOS održana u petak u velikoj dvorani Sava centra prepunoj oduševljenih ljudi bila mnogo više od rituala. Naravno, ne samo zbog toga što je po prvi put na našim prostorima od njih pozajmila ime.

Ovakav utisak opravdava pre svega poređenje sa sličnim skupovima drugih izbornih takmaca koje se samo po sebi nameće. Pre svega zbog upadljivog odsustva borbene retorike i ponižavanja protivnika koji je u svim tim pokličima – naravno, ništa drugo do najgori neprijatelj.

Demokratska opozicija Srbije, kroz govor zajedničkog predsedničkog kandidata, razborito i pomirljivo ’da bismo opstali’ poručuje sasvim suprotno – ’neće biti revanšizma ni likovanja nad onima koji su drugačije glasali’ niti ’pobednika i poraženih’.

Još kapitalnija razlika uočava se kod potpisivanja ’dogovora sa Srbijom’ u kome se propagandi za večiti ostanak na vlasti kako zemlja ne bi propala, suprotstavlja princip smenljivosti izražen u međusobnoj obavezi ’mi smo dužni da ispunimo svoja obećanja, a građani da nas smene, ako tako ne bude’.

I konačno – bez ulaženja u pojedinosti ’zakletve’ dr Vojislava Koštunice u kojoj se, uz visokonaponsko uzbuđenje, mnogo snažnije osećao ’državnički kvasac’ – dovoljno je primetiti da je, podržan od svih, nadrastao mnoge streotipe koji o njemu kao političaru važe.

Ili se to dešava upravo zato što se svi prvi put saglašavaju da je ’prvi’ samo ’jedan od nas’.

Nema sumnje da događaj u Centru Sava ohrabruje nade svih koji veruju u promene. I pored toga, ostaju i ona mučna pitanja koja se sama po sebi nameću stave li se ovakvi događaji u kontekst naše mračne medijske situacije i nasilništva onih koji se propagiraju, između ostalog, ili pre svega, i batinom.

Uprošćeno rečeno – koliko će naime još ljudi, osim onih 4 do 5 hiljada prisutnih konvenciji, saznati za razloge zbog kojih je njima tamo bilo lepo i zbog čega su se osećali ljudski? Opoziciji ostaje da se nada da, zbog same želje za promenom, to mogu razumeti i mnogi koji nisu prisustvovali Konvenciji i da se bori da ih bude što više.“ (4. septembar 2000)

S druge strane, iz režimskih krugova stizali su glasovi da se narod već opredelio, da je Miloševićeva pobeda sasvim izvesna. O tome je govorio redakcijski komentar „Levičarski hepening“:

„U nedelju, kasno popodne, visoka delegacija srpsko-jugoslovensko-crnogorskih levičara trijumfalno je kandidovala Slobodana Miloševića za predsednika SRJ. Uz ostalu dokumentaciju, Saveznoj izbornoj komisiji predato je 1,593.825 potpisa građana koji daju podršku kandidatu SPS, JUL i SNP CG. Gensek socijalista Gorica Gajević je tom prilikom slavodobitno izjavila da je to deset puta više nego što su prikupili svi ostali predsednički kandidati.

– Jasno je onda – rekla je Gajevićeva – da će 24. septembra opšti zahtev i opšta volja da Slobodan Milošević bude predsednik SRJ biti potvrđeni.

Fascinirani brojem prikupljenih potpisa, predstavnici promiloševićevskih stranaka već su svog kandidata proglasili pobednikom, isključujući svaku mogućnost da bi birači kad se suoče s diskrecijom biračkog mesta mogli i drugačije da se opredele, nego kad autoritativni partijski aktivisti zatraže od njih da svojim potpisom podrže voljenog predsednika.

Najotvorenije nipodaštavanje instituta tajnog glasanja izrazio je predsednik JUL LJubiša Ristić.

– U ovoj ’anketi’ mi imamo imena i prezimena i matične brojeve, dakle, jasnu identifikaciju (sic!) ko je dao podršku Slobodanu Miloševiću – izjavio je Ristić. Formalni čelnik JUL nije rekao šta mogu očekivati oni koji su identifikovani kao protivnici Miloševića i koliko je oprez i strah ljudi u ovom zlom vremenu pomogao da podrška režimskom kandidatu bude tako impresivna.

Čitav hepening upriličen povodom podnošenja Miloševićeve predsedničke kandidature trebalo je da stvori utisak da su izbori 24. septembra puka formalnost, jer se već sve zna. Miloševićevi režimski levičari su na taj način još jednom pokazali da se nisu emancipovali od vlastite totalitarne prošlosti i iskreno prihvatili višepartijsku demokratiju kao najbolji (ili bar najmanje loš) oblik političkog organizovanja društva. Isfabrikovana podrška masa voljenim liderima za njih je merodavnija od teško kontrolisane ćudi individualnog građanina sakrivenog iza paravana na biračkom mestu. Zato je san svakog velikog vođe da što manje zavisi od anonimnih glasača i da mandat dobija od širokih narodnih masa. U slučaju predstojećih jugoslovenskih izbora, gensek socijalista – kako vidimo – već zna šta je ’opšti zahtev i opšta volja građana’. Iz njene vizure nezamislivo je da bi individualna volja mogla biti i drugačija od te ’opšte’, oblikovane manipulacijama državnih medija i sve grubljom političkom represijom.

Naravno, režimska priča da se ishod septembarsih izbora već zna motivisana je opasnom namerom da se zaista ni po koju cenu ne dozvoli pobeda ’izdajničkih NATO partija’. Ako se desi da individualni građani na biralištima ne uvaže ’opšti zahtev’ koji je tako jasno formulisala Gorica Gajević, onda izborne rezultate svakako treba korigovati, a te korekcije će biti uverljivije ako se prethodno stvori utisak da se ’narod već opredelio’. Aktuelna vlast je, verovatno, ubeđena da sve čini u ime naroda, ali bi valjalo da, ipak, pusti narod da sam na biralištima izabere novu vlast.“ (5. septembar 2000)

Međutim, istraživanja su ukazivala da je podrška većine otišla na drugu stranu. Vlast je sve činila da spreči po nju neprijatan rasplet, od biračkih spiskova i sastava izbornih komisija, preko agresivne propagande u državnim medijima, sve do priča o međunarodnim zaverama protiv SRJ. Tako je Goran Matić, savezni ministar za informisanje, obavestio javnost o pripremljenoj operaciji pod nazivom „Kraljev čaj“. Po njoj, 1.500 policajaca iz Republike Srpske došlo bi u izbornoj noći u Beograd i hapsilo predstavnike vlasti, a velika grupa Albanaca, obučena u uniforme vojske Jugoslavije, u dogovoru s delom opozicije došla bi do Niša kako bi pokazala da je vojska na strani antimiloševićevih snaga. Na pitanje novinara Danasa na koji deo opozicije misli, Matić je odgovorio:

(„List Danas je deo tog scenarija i uključen je u sve aktivnosti. Danas vodi prljavu kampanju protiv SRJ.“ 14. septembar 2000)

Ivan Marković, sekretar za informisanje JUL, otišao je najdalje u optužbama na račun nezavisne štampe:

„Dnevni list Blic radi kao službeni list NATO, a pridružuju mu se i dnevnici Glas javnosti, Pobjeda i Danas, kao i nedeljnik Vreme.“

Na istoj tribini u beogradskoj opštini Rakovica, Marković je nekontrolisano napao i lidere opozicije:

„Šef NATO za Jugoslaviju je Zoran Ðinđić, ali on nije mogao da postane kandidat jer je njegova saradnja s NATO bila očigledna i neposredna do intimnosti. Onda su pronašli malog Ðinđića, Vojislava Koštunicu, koji je nekad iznosio stavove koji su ličili na patriotske. Koštunica je danas samo miš na Ðinđićevom koncu.“ (15. septembar 2000)

Nedelju dana pred izbore, Danas je na dve strane objavio razgovor s predsedničkim kandidatom Vojislavom Koštunicom, pod naslovom „Teško mogu da zamislim da Milošević može da pobedi, a još teže da prizna moju pobedu“.

******

Iz dana u dan, kako su se približavali izbori, tiraž Danasa je značajno rastao. Granica je bila samo količina papira do kojeg smo mogli da dođemo. Istovremeno, naše elektronsko izdanje postalo je najposećeniji medijski sajt u Jugoslaviji, ispred podgoričkog nedeljnika Monitor, Nedeljnog telegrafa i agencije Beta, a s čak šest puta više posetilaca nego Blic ili Glas javnosti.

Poslednji skupovi pred izbore održani su 20. septembra, socijalisti u hali Arena (tada je to još bio Limes), a opozicija na platou ispred Savezne skupštine pred oko 200.000 građana. Slobodan Milošević je oštro napao opoziciju tvrdeći da je ona „lokator zadužen za razaranje zemlje i instaliranje NATO pakta“. Vojislav Koštunica je uzvratio: „Jadna je država čija sudbina zavisi od jednog jedinog čoveka. Jadna je država čije blagostanje zavisi od jednog jedinog čoveka, jadna je država čija odbrana zavisi od jednog jedinog čoveka. Jadna je država koja je talac jednog jedinog čoveka. Mora da je zastrašujuće i teško biti taj jedan, jedini čovek. Priznajem da bih se ja u takvoj prilici povukao. Ali, Slobodan Milošević ne želi.“

Dan nakon izbora, 25. septembra 2000, Danas je osvanuo s ogromnim naslovom preko cele prve strane: „DOS: POBEDA!“. Svih 66.000 primeraka lista je planulo za dva sata. Međutim, odmah se naslućivalo da će doći do komplikacija. Naime, Čedomir Jovanović je izjavio da je Koštunica osvojio 57 odsto, a Milošević 33 odsto. S druge strane, Nikola Šainović informisao je da je, po prvim podacima, Milošević dobio 50,28 odsto, a Koštunica samo 30,76 odsto. Iz svih velikih gradova stizali su izveštaji o velikoj pobedi opozicije.

Već dva dana kasnije, svi donekle koriguju prve procene. Jovanović kaže da Koštunica ima 55,3 odsto, a Milošević 34,37 odsto, odnosno milion glasova manje. Socijalisti saopštavaju da je Milošević dobio 45 odsto glasova, a Koštunica 40 odsto. Savezna izborna komisija ćuti. Opozicija upozorava unapred: drugog kruga za DOS neće biti!
„Trijumf druge Srbije“ bio je naslov redakcijskog komentara:

„Demokratska Srbija je konačno uspela da sabere snage i osvoji krupan politički poen. Pokazalo se da godinama manipulisana javnost, ipak, ume da prepozna ozbiljnu demokratsku alternativu kada se ona zaista pojavi na političkoj sceni. Posle pojave desetina stranaka, njihovih deoba i udruživanja, DOS se u relativno kratkom vremenu nametnuo kao zrela politička snaga kojoj je izmučena Srbija poverovala da je u stanju da donese promene.

Noć posle izbora svima je jasno da svi znaju ko je pobedio, ali režimska kvazi levica – dosledna svom maniru ignorisanja stvarnosti i njene zamene vlastitim projekcijama – odugovlači da to prizna. Kako se moglo zaključiti iz poslednjih jutarnjih konferencija za štampu u sps-julovskim štabovima, levičarski izborni majstori još nisu sasvim ’odustali’ od Miloševićeve pobede u prvom krugu, a verovatno bi se zadovoljili i kakvim-takvim natezanjem drugog kruga. Čak i ako uspeju u tome, ostaje neoboriva činjenica da je 24. septembra na predsedničkim, parlamentarnim i lokalnim izborima trijumfovala jedna drugačija Srbija – ona koja je svih proteklih godina ukazivala na pogubnost Miloševićeve autoritarne, arogantne politike koja je ovu zemlju dovela u sukob s vodećim zemljama sveta.
Hoće li protagonisti ove pogubne politike imati toliko istorijske odgovornosti da, suočeni s ovakvim izbornim porazom, odu sa vlasti bez izazivanja novih kriza u zemlji – ostaje da se vidi. Povlačenje policijskog kordona s beogradskog Trga Republike koji je trebalo da obezbeđuje režimsku proslavu fantomske izborne pobede simbolično nagoveštava da bi ulazak Srbije u demokratiju, ipak, mogao biti miran i civilizovan, čemu bi trebalo da se raduje svaki iskreni patriota. Naravno, iskustvo s aktuelnim režimom kazuje da ne treba isključiti ni drugačije, dramatičnije rasplete.

Specifičnost jugoslovenskog državnog provizorijuma ogleda se i u tome što aktuelni vlastodržac i njegova garnitura imaju još jedan bastion moći u koji se mogu preseliti i zadržati, do daljnjeg, praktično sve poluge vlasti. To je, naravno, republička država, koja je i dalje pod kontrolom SPS i JUL. Jedini logičan i politički odgovoran potez posle ovakvih pomeranja u raspoloženju biračkog tela bilo bi što skorije raspisivanje republičkih izbora. I mimo svoje volje, vlast će morati da to učini najkasnije tokom iduće godine, što znači da će najverovatnije do tada trajati i bitka za demokratski preobražaj Srbije.

Više nego ikad do sada, čini se da demokratija može i ovde da pobedi.“ (26. septembar 2000)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.