Kako pobediti ološ?

Nauke bezbednosti, kao i kriminologija, kriminalistika i krivičnopravne nauke, već dugo pokušavaju da daju odgovor na pitanje šta je to organizovani kriminal i koliko realnu pretnju on predstavlja po društvo i državu? U krivičnopravnom smislu organizovani kriminal je relativno jasno definisan u krivičnim zakonodavstvima većine evropskih država. Možemo se pohvaliti da Srbija spada među države koje imaju dobar krivičnopravni okvir za borbu protiv ove pojave. Ono što većina krivičara, sociologa, kriminologa i stručnjaka iz oblasti studija bezbednosti, naglašava kao jednu od osnovnih karakteristika organizovanog kriminala, pored postojanja stalne organizacione strukture jeste i veza sa državnim organima, odnosno pojedinim nosiocima javnih funkcija (političarima, sudijama, policajcima, tužiocima i drugima koji mogu zaštiti njihove nelegalne poslove). Pisac ovih redova, kao i većina njegovih kolega, smatra da je veza sa državom nužan uslov da bismo neku kriminalnu grupu mogli odrediti kao organizovanu kriminalnu grupu. Tri-četiri klinca koji kradu kola po parkinzima nisu organizovana kriminalna grupa, sve dok ne počnu da dele zaradu sa nekim iz državnih struktura, ko će im obezbediti zaštitu od krivičnog progona.

Međutim, ovakve grupe, dok god kradu kola, prodaju drogu, iznuđuju novac, organizuju nelegalnu kocku i prostituciju i čine druga krivična dela koja Zakon predviđa kao dela organizovanog kriminala, nisu ozbiljan izazov državi, niti mogu ugroziti osnovne vrednosti na kojima počiva društvo koje pati od njihovih kriminalnih aktivnosti. Svaka razvijena demokratija pati od određenog nivoa organizovanog kriminala, ali šansa da narko-dileri i ostali šljam postanu važan politički i privredni faktor ne postoji, jer upravo postojanje demokratskih institucija predstavlja nepremostivu prepreku političkim ambicijama ološa.

Organizovani kriminal postaje ozbiljan bezbednosni izazov kada političke ambicije ološa (koje naravno uvek postoje!) postanu realnost. Nije neka velika tajna da policije i službe bezbednosti svih država sveta prave određene dogovore sa kriminalcima da bi situaciju držali pod kontrolom, ali su u demokratijama uvek policajci šefovi kriminalcima, nikada obrnuto. Kada ološ počne da naređuje policajcima i da drži vatrene političke govore, naravno uvek patriotske sadržine, država je kapitulirala, a društvo se nalazi u velikoj opasnosti.

Ali nije ni to najveća opasnost. U takvim režimima stvari su bar očigledne i kada strah koji ološ, i još gori ološ koji se izdaje za političare šire u narodu, preraste u mržnju, a mržnja u otpor, kraj diktaturi je samo pitanje dana. Najveća opasnost nastaje kada ološ počne da finansira političke partije, medije, verske organizacije, nevladine organizacije, pojedine važne ličnosti, kada pokupuje najveća preduzeća, kada počinje da uspostavlja monopol i da kreira javno mnjenje, onda je demokratija u takvom društvu ugušena za duži period.

Posebna opasnost od takvog režima, koji možemo nazvati ohlokratijom, leži u činjenici da novi diktatori neće ukinuti parlament, oni će ga isprazniti od moći i donositi odluke koje će društveni otpad koji bude sedeo u parlamentu izglasavati, izvršna vlast će naravno postojati, ali će biti pod punom kontrolom Vrhovnog ološa koga većina građana nikada neće ni videti, sudovi će suditi po zakonu samo u predmetima u kojima nije angažovan interes Vrhovnog ološa i Pratećih ološa, u svim ostalim slučajevima štitiće interes „privrednih subjekata“. Mediji će pisati šta im padne na pamet, sva štampa će požuteti, a na televizijama, kojih će biti gomila, gledaćemo kič. Obrazovni sistem će služiti pripremi ljudi da budu valjan socijalni supstrat tih režima. Politički život će postojati kao farsa, jer će Vrhovni šljam finansirati sve partije, a radi uspostavljanja „reda na političkoj sceni“ biće jako teško formirati političku stranku, da bi se građani, onoliko koliko ih preostane, sprečili da naprave političku diverziju i na legalan način uđu u politički život, političke kampanje će postati toliko skupe da će samo Vrhovni ološ moći da ih finansira, od onih koji pokušaju da se pojave na političkoj sceni tražiće se velike novčane garancije da bi učestvovali na izborima, da bi se sprečili „neozbiljni“. Dakle, izbori neće biti ukinuti, ali na njima neće moći da se bira, već samo da se glasa. Takav režim će insistirati na nacionalnom jedinstvu i postaviti vrednosti nacionalnih i verskih ideala na posebno mesto, verske organizacije će, uz obrazovni sistem, biti glavni promoteri takvih „vrednosti“. Takav režim će se zalagati za međunarodne integracije, ali uz očuvanje nacionalnog dostojanstva, i vodiće prilično nejasnu međunarodnu politiku, izbegavajući da državu integriše u međunarodne organizacije, ali će se truditi i da ne stvori previše neprijatelja u inostranstvu.

Spolja će izgledati kao da je sve u redu, ali će u suštini svi ljudi biti u rukama Vrhovnog šljama. To će biti gora i surovija od svih diktatura.

Ukoliko se nekome čini da Srbija liči na opis ohlokratske diktature, ja mu nisam kriv. Borba protiv organizovanog kriminala i sistemske korupcije, koja je, prema rečima Aleksandra Vučića, započela aferom „Agrobanka“, dobar je korak u pravcu sprečavanja ohlokratske budućnosti Srbije. Naravno, ako se zaseče veoma duboko i ako istragama budu obuhvaćeni svi akteri sistemske korupcije, bez obzira koga su finansirali i kojim političkim partijama su bliski. Ako se to ne dogodi, ovo biće samo „obračun u podzemlju“ od koga će Srbija imati više štete nego koristi, jer će oni koji izađu kao pobednici Srbiju gurnuti u još dublje ropstvo. Za uspešan obračun protiv sistemske korupcije i organizovanog kriminala, neophodno je korenito promeniti sistem koji su kriminalci stvorili po svojoj meri. To podrazumeva donošenje novog ustava, novih zakona koji će regulisati rad političkih partija medija i nevladinih organizacija, ozbiljnu reformu sistema nacionalne bezbednosti, jačanje uloge građana u političkom sistemu… jednom rečju ozbiljnu reformu celokupnog državnog aparata. Za takav poduhvat je nužno, ali ne i dovoljno, pohapsiti ološ i oduzeti mu moć, bez široke građanske akcije ovaj poduhvat neće uspeti. Aco i Ivice, neka vam je srećno.

Autor je programski direktor Međunarodnog instituta za bezbednost