Kako postajemo Slovenci

U takvim okolnostima valjalo bi konačno da hladne glave a sistematski razmislimo o odnosu naših političara, pa i društva u celini, prema evropskim integracijama. Neću sada da ulazim u to da li put ka EU i članstvo u toj uniji realno može da nam donese neku značajniju materijalnu i civilizacijsku korist. Pođimo od toga – iako se sada već nedvosmisleno radi o nečemu što je hipotetičke prirode – da je tako.

Donedavno, većina Srba je godinama bila, na neki način, „evroromantična“. Dominantan deo pripadnika te kategorije olako je doživljavao Uniju kao „rajsku dolinu“, u koju samo treba da se ušunjamo, pa će nam „dobri“ i bogati evropski srodnici dati sve što želimo. Ostatak „evroromantičara“ išao je još dalje. Tu se već radilo o iskrenom ili pozerskom ideološkom „evrofanatizmu“: uverenju i još češće PR ubeđivanju ostatka nacije da za nas „EU nema alternativu“, odnosno da se radi o središtu najuzvišenijih vrednosti, koje grešna bića volšebno pretvaraju u zemaljske anđele.

Iz toga su proizašle „mantre“ – uporno korišćene od strane raznih političara, NVO aktivista, medijskih delatnika – koje su češće proizvodile negativne emocije u vezi sa EU nego što su građane Srbije uveravale u njenu moralnu superiornost. Oni su od Unije, pre svega, očekivali neki vid materijalnog boljitka, a „evroideološke“ tirade shvatali su kao otužno opravdavanje cene koju za to moramo da platimo. Srećom, takvih „mantri“ je sve manje.

Ekonomska i sa njom skopčana duhovna kriza Zapada, te, na drugoj strani, transformacije na našoj političkoj sceni, koje su dovele do toga da u evropski tabor uđu i oni koji su mu se donedavno protivili, u velikoj meri su razvejale „evroromantičarske“ iluzije. U društveno-političku modu ušao je „evropragmatizam“. Samo na osnovu njega mogu se opravdati pomenute ideološke metamorfoze. I da je stanje u EU „ružičasto“, teško bi neko ko je do juče bio protiv evropskih integracija mogao da objasni svoj, naprasno rođeni, „evrofanatizam“. Drugačije stvari stoje kada je novo proevropsko opredeljenje bazirano na pragmatizmu. Otuda nam se sve češće iz redova vlasti poručuje: „EU nije cilj, već je samo sredstvo“. Drugim rečima: cilj našeg društva je da Srbiji i njenim građanima bude bolje, a evrointegracije su samo put ka tome. Po mom mišljenju to i jeste ispravan pristup. Krajnje je vreme da Srbi u nečemu postanu Slovenci. Oni su, kako je jedan njihov političar rekao, na Jugoslaviju gledali kao na konja koga treba što bolje iskoristiti, pa onda nastaviti dalje na neki drugi način. Zasigurno sada takav odnos imaju i prema EU. Opet, da nije krize i novog, željom da se dođe na vlast, impulsa evrointegracijama od strane onih naših političara koji nemaju „evrofanatično“ nasleđe – Srbima bi pretilo da upadnu u neki novi vir „bratstva i jedinstva“. Ovaj put evropskog, ali jednako opasnog za naš identitet i interese.

Paradoksalno je da se spletom (ne)srećnih okolnosti, možda bez obzira na našu olaku sklonost poistovećivanju, od nove identitetsko-interesne erozije spasemo i ako uđemo u EU. Ipak, promene u tom pravcu mnogih iz redova onih koji bitno utiču na svest građana, te rapidno umanjena nadanja većine Srba da ćemo biti preplavljeni „evrodarovima“ – samo su naizgled dovoljni razlozi da bi konstatovali da je odmaklo naše pomeranje ka „evropragmatizmu“. Njega uistinu nema bez u praksi produktivnog poimanja „evropeizacije“ Srbije. Da bi se u klasičnom smislu „evropeizirali“ moramo da se menjamo na bolje. A to možemo, samo ako naša društveno-politička elita bude imala hrabrost da se tim poslom istinski pozabavi, umesto da nam demagoški priča „evroromantičarske“ ili „evropragmatične“ bajke.

Da li ćemo dobiti famozni „datum“ ili ne, hoćemo li konačno ući u EU ili se to nikada neće desiti manje je bitno. Važnije je da li ćemo ozbiljno i istrajno početi da sređujemo svoju „kuću“. Važan činilac toga je i težnja ka umirivanju strasti i prevazilaženju podela u srpskom društvu, umesto njihovog nepotrebnog izazivanja. Drugim rečima, „evropeizirajmo“ Srbiju u duhu onoga oko čega, makar u teoriji (dok se ne dodirnu nečiji interesi), gotovo da postoji društveni konsenzus, kako bi našu privredu učinili sličnijom npr. holandskoj, a pravni sistem nemačkom. Gej parade i drugo, što izazva izlišne bure i na međusobne sukobe troši nacionalnu energiju, može da sačeka neka druga vremena. Ako se baš pokaže da su i to uslovi za EU, a „vajda“ od članstva u toj Uniji pokaže se realnom, onda ćemo se baviti njima. Neko će reći da je takav pristup odraz nipodaštavanja „ljudskih prava“. No, to je već deo „evrofanatičnog“ asortimana. „Ljudska prava“ su suviše kompleksna da bi se svela na jednu interpretaciju. Nekritično zalaganje za njih, što čine mnogi „evrofanatici“, neretko je baš ugrožavanje takvih prava mnogih građana Srbije.

Sada je bitno da konstatujemo da je „evropragmatizam“ shvaćen na pravi, a ne na marketinški ili drugi jednostran način, višestruko koristan za Srbiju. Doprinosi njenom svestranom razvoju i bez dobijanja „datuma“ i nastavka EU integracija, a i kompatibilan je tome ako, kojim slučajem, Berlin poveruje srpskim suzama i obećanjima. Uz to, istinski „evropragmatizam“ bitno ublažava „evroskepticizam“. I oni kojima su se smučile izlizane „evropske mantre“, i te kako veruju u dobar sistem. Ako on postane sinonim za EU, srpsko društvo će se mnogo mirnije kretati u njenom pravcu, čak iako bude prisiljeno da prihvata i ono što većini građana Srbije smeta. Zato se manimo istrošenih evropskih i drugih ideoloških bajki, a počnimo ozbiljno da radimo u prilog dubinske, na klasičan način shvaćene, evropeizacije naše države.

Autor je istoričar i politički analitičar