Kako se Milošević davio u bazenu u Karađorđevu

Jednom prilikom na sednici Vrhovnog saveta odbrane Savezne Republike Jugoslavije, kaže mi predsednik Srbije Slobodan Milošević: „Momo (tako me zvao), sada će doći brojne TV ekipe da nas, učesnike sednice, snime, pa bih te zamolio da budeš nasmejan kao i svi mi, kako bismo u ovom, veoma teškom vremenu sankcija, uz optimističko saopštenje, poslali odgovarajuću sliku, a ne kao do sada – svi smo nasmejani, a ti izrazito ozbiljan, skoro namrgođen.“

Odgovorih mu: „Ja sam general, a ne glumac. Uvek težim da moj izgled, za naš narod, bude adekvatan situaciji u kojoj se nalazimo. To pokazujem govorom tela i smatram da ga ne treba obmanjivati.“

– A jesi li se tako ponašao i na frontu u porukama koje si upućivao neprijatelju?

– Nisam. Za njih sam uvek bio zagonetan, jer nikada iz mog govora i ponašanja nisu mogli zaključiti šta ću im prirediti. Tako su najčešće bili iznenađeni.

Pošto sam znao problematiku o kojoj ćemo raspravljati, a posebno Miloševićevu težnju za nametanje nekih nerealnih – nezakonskih kadrovskih rešenja, stvarno sam bio turoban, ali sam mu obećao da ću za vreme snimanja biti nasmejan, i bio sam.

TV ekipe su nas snimile i otišle, a mi smo počeli raspravu po dnevnom redu. Jedna od tačaka dnevnog reda bila je određivanje formacijskih mesta čina generala u tekućoj reorganizaciji Vojske Jugoslavije.

Najčešće po svim pitanjima procene geopolitičke strategijske situacije, pripreme i upotrebe vojske, kao i kadrovskim rešenjima u VJ, uvodno izlaganje, predloge za raspravu i zaključke iznosio sam ja, u ulozi načelnika Generalštaba VJ, koji je tada po Ustavu SRJ bio direktno potčinjen predsedniku VSO, a ne ministru odbrane kao danas.

Po navedenoj tački izneo sam svoj predlog broja generala, koji je, u odnosu na prethodni broj generala u VJ, smanjen za oko 50%, što je inače bila ideja kompletnog VSO. Da bi ta drastična redukcija bila uklopljena u navedeni procenat smanjenja, čak su formacijska, do tada generalska, mesta načelnika štaba korpusa bila u predlogu čina pukovnika.
Predlog je u celini prihvaćen, ali je predsednik Srbije Slobodan Milošević imao dopunski predlog da formacijski čin načelnika rezidencijalnih objekata bude generalski, što je bilo nelogično, jer je u SFRJ bio pukovnički.

Direktno sam se suprotstavio tom predlogu, govoreći da je daleko bitnije da formacijsko mesto načelnika štaba korpusa bude generalsko, jer je to borbena jedinica, nego šefa rezidencijalnih objekata. Dodao sam da tu dužnost može bolje obavljati stručno visokoobrazovano civilno lice bez ikakvog čina, bolje nego najbolji general. Članovi VSO se nasmejaše, ali prihvatiše predlog Slobodana Miloševića, a ja se u sebi pokajah i zažalih što sam se nasmejao pre sednice u toku snimanja za TV.

Na novootvorena formacijska mesta behu postavljeni pukovnici, a na mesto načelnika rezidencijalnih objekata bi postavljen i unapređen u čin generala dotadašnji načelnik, koji je bio pukovnik.

Sve to se događalo u prvoj polovini decembra, pred Novu godinu. Oko 20. decembra zove me Milošević telefonom i kaže da će Novu godinu dočekati u rezidencijalnom objektu „Karađorđevo“ sa zahtevom da bazen bude napunjen svežom vodom i zagrejan na 33 stepena po Celzijusu.

Kažem da je u tom objektu predsednik SRJ Zoran Lilić, a Milošević me zamoli da nazovem Lilića i da mu kažem da se iseli. Meni neprijatno, kako da ja, general koji poštuje subordinaciju, zovem predsednika SRJ Lilića i da mu kažem da se iseli da bi se uselio predsednik Srbije Milošević? To saopštim Miloševiću, ali on se nasmeja i reče: „Znam da ti je Lilić rekao da on i ti ćete omogućiti da ja dođem na mesto predsednika SRJ, i da ćeš ti naći načina da mu saopštiš moj zahtev.“

Bojažljivo nazovem Lilića, saopštim mu Miloševićev zahtev, on nerado, ali isti dan se iseli i obavesti me da je objekat useljiv.

Sveže unapređeni načelnik rezidencijalnih objekata – general (ime i prezime neću saopštiti), pun sreće što će moći da ugosti dobročinitelja koji, ne samo da mu obezbedi generalski položaj, nego ga nezakonski i unapredi u generala, obezbedi sve što smatraše da treba za doček takvog „gosta“, pa naredi i proveru ispravnosti vode koja će biti u bazenu. Stručnjaci ustanoviše da nije potpuno čista, pa predložiše da se u nju stavi malo više hlora kako bi je doveli u normalno upotrebljivo stanje.

Pošto je na Kopaoniku pao sneg, a ja sam ljubitelj smučanja, odlazim u vojni objekat na Kopaonik. U njemu imam sve veze za normalno obavljanje dužnosti, a u slobodnom vremenu mogu da se skijam. Provodim svo vreme novogodišnjih praznika na Kopaoniku u veoma ugodnoj atmosferi i bez ijednog vanrednog događaja u VJ, ne znajući šta se dešava u Karađorđevu.

Odmoran i zadovoljan vraćam se u Beograd, i prvi radni dan sa saradnicima imam sednicu kolegijuma. Čestitamo jedni drugima Novu godinu, ali primećujem kod pojedinaca uzdržanost i zabrinutost, posebno kod pomoćnika za bezbednost i logistiku.

Po završenoj sednici pozivam ta dva pomenuta pomoćnika u kabinet i oni me izveštavaju da se desio užasan vanredni događaj u „Karađorđevu“ prilikom korišćenja bazena od strane predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Po dolasku i smeštaju, otišao je, sa legendarnim pratiocem generalom MUP-a Sentom, na bazen. Oduševio se što je voda bila topla po njegovom ukusu, zaronio i prilikom izranjanja duboko udahnuo, zagrcnuo se i počeo da se davi. Senta, sa još nekim prisutnim pratiocima iz MUP-a na obodu bazena, užasnuti prizorom davljenja, svi neplivači, počeli su da kukaju i zapomažu: „Upomoć… upomoć… predsednik se davi! Diverzija! Sabotaža!“

To su čuli vojnici koji obezbeđuju objekat, i neki hrabri vojnik, vrsni plivač, u odelu je skočio i izvukao Miloševića iz vode. Utom je stigla i medicinska prva pomoć i brzo su vratili predsednika u normalno stanje.

Šta se desilo? Predsednik je bio plivač, ali pošto je voda bila toplija – 33 stepena sa povećanom dozom hlora, prilikom izranjanja duboko je udahnuo pojačanu koncentraciju isparenja hlora, zagrcnuo se i počeo nekontrolisano da udiše vazduh i vodu. Pratnja, uplašena njegovim izbezumljenim postupcima i zbog sopstvenog straha od vode jer su neplivači, digla je dreku misleći da je stvarno bila diverzija.

Stručna medicinska ekipa sa VMA i organi bezbednosti utvrdili su pravo stanje. Iako su organi bezbednosti i saniteta hteli da me obaveste o vanrednom događaju, Milošević im je strogo zabranio, a organu bezbednosti je i saopštio da ja nikako to ne smem saznati, jer sam bio protiv unapređenja načelnika rezidencijalnih objekata u čin generala, a upravo njegovim propustom došlo je do vanrednog događaja.

Samo je rekao: „Pogrešio sam što nisam poslušao generala Perišića, ali on to nikako ne sme saznati. Doživeo sam bumerang!“

Nikada mi o tom nije ni reč rekao, a i ja prvi put ovo iznosim u javnost.

Zabela, 22. 10. 2024. godine
Robijaš Momčilo Perišić

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.