Kako se postaje ljubitelj Kosova

Aleksej Kišjuhas U čuvenom radu „Kako se postaje uživaocem marihuane“ iz 1953. godine, sociolog i džez pijanista Hauard S. Beker iznosi jednu kontroverzno istinitu ideju. Socijalno okruženje, društvo, krucijalno utiče na konzumaciju ove lake droge. I to ne društvo u tradicionalnom smislu – kriza, siromaštvo, škola – već „društvo“, „ekipa“, neposredno okruženje tokom samog konzumiranja. Jer, demonstrira Beker, „u društvu“ se nauči kako se marihuana puši, kao i šta to znači biti „uduvan“ – osećaj koji ne dolazi nakon prvih par neiskusnih džointa. Efekti ne dolaze sa samom marihuanom, već pojedinac nužno prolazi kroz jedan socijalni proces njihovog prepoznavanja. Čak i nešto što bi imalo biti potpuno „fizičko“, poput delovanja narkotika, umnogome je društveno (na)učeno.
Poput smele misli o marihuani, evo smele misli o Kosovu: javnost Srbije naučila je da prema njemu valja imati posebno snažnu emociju. Nije rođena s tim, niti je to saznanje usisano sa dimom ili posisano s mlekom. Praksi ljubavi prema Kosovu se sistematski uči(lo), i ova neracionalna aktivnost u danima mogućnosti izmene statusa Kosova preti da temeljno utiče na frustracije svih nas. Ova ljubav nije tu zbog Kosova samog, već zbog socijalnog procesa u kojem se ta ljubav sticala.
Naime, pre propagande devedesetih bilo je malo onih koji nisu rođeni na Kosovu a da su ove prostore smatrali srcem, dušom, alfom i omegom sopstvenog postojanja. Prema Kosovu su postojale (jednako pogrešne) predrasude o društvu koje je siromašno, zaostalo, gotovo rodovsko, a posve autonomno i daleko od srbijanske mejnstrim svakodnevice. Kulturološka i istorijska povezanost sa ovim prostorima iscrpljivala se u zamornim epskim pesmama na časovima srpskog jezika.
Prvi edukativni koraci ka stvaranju kolektivnog zadovoljstva Kosovom bili su počinjeni na Gazimestanu 1989, glasnim i (pokazalo se) varljivim „najjači smo, najjači“ navijanjima, sve začinjenim anticipacijama krvavih praksi. Kada je do krvoprolića zaista i došlo, učenje ljubavi prema Kosovu moralo je da pričeka na urgentnije telesne aluzije, jer Knin je postao srce, a Drina kičma tzv. srpske države. Kosovo je strpljivo čekalo do 1998-1999. godine, zlatnog doba Milovana Drecuna i fetišizacije Kosova, čije posledice osećamo i danas. Tek od tada, neko pod lakšim, a neko pod težim televizijskim opijatima razvija sopstveni prag netolerancije prema navodnim „otimačima“ odavno izgubljenog kosovskog kovčega.
Ono što je javnost Srbije posebno jasno naučila jesu komplikovane reči suverenitet/integritet i njihov tobožnji značaj. Osim što su zgodne za rimu, do ove se mantre držalo i drži kao do navodno snažnog argumenta pravne teorije. Sa ponavljanjem ovih reči kao u transu otpočelo se takođe 1998, kada one posredstvom miloševićevske propagande kao politički korektni novogovor penetriraju u svakodnevno opštenje. Istovremeno, građani Srbije naučili su se i iluziji prema kojoj je proteklih godina Srbija posedovala suverenost na Kosovu, veleslalomski izbegavajući vesti o kosovskim paralelnim institucijama i ne radeći ništa na integraciji Albanaca. Danas se, veoma opasno, srpsko društvo uči ideji da mu se nešto otima, krade. Vremenom se naučilo verovati u sve i svašta: u ideju o ruskom vetu i prijateljstvu među narodima, o manastirima bez premca, o Srbiji kao čuvaru Evrope od Evrope same.
Ideja o Kosovu kao predmetu ljubavi i posebnog poštovanja relativno je recentna: pojavljuje se tu negde kada je pevljiva melodija „Volimo te otadžbino naša“ nesvesno ušla u repertoar za zvižduckanje. Ljudi koji Kosovo nikada nisu posetili, niti za tim imaju iskrenu želju, dobijaju novi objekt za busanje u grudi i pompeznu ljubav koja je ništa više od samozaljubljenosti. Kosovu se konstantno pristupa kao simbolu, a ne kao stvarnosti od nekoliko miliona života koji su trpeli sistematski teror.