foto (BETAPHOTO/Ministarstvo kulture)Branko Lazarević, diplomata i književni kritičar, izolovan posle Drugog svetskog rata i prepušten nemonaškom tihovanju, zapisao je u „Dnevniku jednoga Nikoga“: „Zato bih danas čitao Utehu filozofije, sa beleškama koje sam pravio na marginama, ali, pokraše mi sve, pokradoše mi i tu knjigu ovi koji to nikada neće čitati ili, ako bi i čitali, nikad ne bi razumeli“.
Krađa knjiga je pojava od rata do današnjih dana, a biće je i u buduće, kao što je nje bilo i u ranija vremena. Ona je dobra pojava za praćenje razvoja intelektualnog života pojedinaca i stava državne vlasti prema odabranim ljudima i zanimljivim knjigama. Belešku Lazarevića potkrepljujem krađom mojih dokumenata i knjiga, istim povodom i istim ciljem.
Sumnja da mi Neko nepozvan ulazi u stan i u kabinet na fakultetu javljala se povremeno, dok definitivno nisam spoznao da se to smisleno, uredno i vremenski dugo radi. Da mi nedostaju knjige, retke i zanimljive, rano sam primetio. Verovao sam u priču jednog kolege o knjižnim kleptomanima, u koje je ubrajao jednog advokata, ljubitelja knjiga sa izvanrednom bibliotekom. Takvih knjigokradljivaca bilo je uvek, a bilo je i onih drugih, o kojima je Lazarević ostavio zapis.
Da i meni Neko nepozvan dolazi i odnosi knjige i dokumenta nije bilo lako utvrditi, zato što je savršeno vešto izvođen. Stan sam zaticao uredan i, kad god bih ulazio, posebno posle odsustva od nekoliko dana, pregledao sam da li je sve na svome mestu. Čak sam se saginjao na pod hodnika da bih, na odsjaj svetlosti, primetio bilo kakav trag od cipela ili nešto slično tome.
Zapazio sam samo nedostatak kseroks kopija dokumenata i manjak knjiga. Taj Neko, nikada nije „pozajmljivao“ moje diplome, povelje, priznanja (orden Svetog Save, Zlatni beočug itd), pištolj s municijom i novac, kojeg je uvek bilo po malo u stanu. Da je neki lopov ulazio u stan, on bi mi, kao što je to uradio dve decenije ranije, odneo novac i dragocenosti, a ne knjige i kseroks kopije. „Pozajmljivač“ je bio Neko drugi, koji se ovim poslom bavio iz nematerijalne koristi.
U zao vakat pisao sam knjige: „Knez Miloš (1783-1860) – državotvorni vladar“ (2021), i „Popisi imovine dinastije Obrenović“ (2023), kada sam najviše potkradan. Da mi odnose ispise iz arhiva i kseroks kopije uverio sam se i pre nego sam napisao pomenute knjige, za šta postoje mnogi dokazi. Navodim nekoliko primera dokumenata i svezaka kojih više nemam: sveska sa ispisima iz Državnog arhiva u Beču (HHSA), sveska sa ispisima iz „Srpskih novina“, dokumenta o imovini Obrenovića itd.
Nestanak dokumenata za drugu navedenu knjigu izveden je ne baš uspešno, sa zakašnjenjem, pošto sam najveći deo njih već iskoristio. I danas tugujem, posle skoro pola veka, za prepisom tri pisma Ali paše Stočevića upućenih vladiki Petru II NJegošu na odnegovanom srpskom jeziku, koja se čuvaju u HHSA u Beču. Nameravao sam da ih publikujem kao primer da je pašina kancelarija negovala srpski jezik kao vladičina, možda i uspelije.
Spisak „pozajmljenih“ knjiga suviše je dug, te ću stoga ispisati imena autora, i to ne svih: Ćamil Sijarić (voleo sam njegov divan srpski jezik, kao što je bio i Ali paše Stočevića), Milovan Đilas, Danko Popović, Dragoslav Mihajlović, Borislav Pekić, Vladimir Velmar Janković, Danilo Kiš, Sava Babić, Pavle Ivić, Jovan Dučić, Dimitrije Mita Petrović, Jovan Jovanović Pižon… Navešću samo jednu „pozajmljenu“ knjigu, o kojoj se vodila polemika, uz moje učešće: Nebojša Popović i Kosta Nikolić, „Vojislav Koštunica – jedna karijera“, Beograd, YUKOM, 2006. Nije potrebno obrazlagati zašto su baš ovi autori i njihove knjige odnošene, pored bezbroj drugih, novčano dragocenijih, npr. „Miroslavljevo jevanđelje“, „Zakonopravilo Svetoga Save“ (fototipska izdanja), enciklopedije…
Nije nimalo sporno da su uzimali i knjige autora ovog teksta, na vremenski neograničenu pozajmicu. Navešću samo jedan primer. Knjigu „Kritike“ (2022), na dela iz istoriografije i književnosti, niko od ponuđenih nije hteo ili smeo da publikuje u Beogradu, pa sam je objavio u Čajetini. Pored autorskih primeraka, izdavač mi je poklonio još dva paketa (40 knjiga), pošto ju je razdelio po bibliotekama u Srbiji. One su volšebno nestale iz mog stana!
I, na posletku, da navedem da su mi u skorije vreme odnete tri fascikle s raznolikim materijalom. Prvo je „pozajmljena“ fascikla s natpisom „Miloš Ković“, zatim fascikla s natpisom „Vasilije Krestić“ i, najzad, fascikla u kojoj sam držao isečke svojih tekstova iz „Danasa“ i „Politike“.
Sasvim sam siguran da Neko sistematski „pozajmljuje“ na neograničeno vreme moje knjige, sveske, kopije dokumenata i fascikle s publikovanim tekstovima. Da sam prisluškivan i fizički praćen znaju moji prijatelji i kolege. To je Nekom omogućavalo da bezbrižno upada u moj stan i u kuću i odnosi one knjige i ona dokumenta koji su meni tada bili potrebni.
Kada bih potražio te knjige, ili ta dokumenta, u selu ili u Beogradu, u stanu ili na fakultetu, njih tamo više nije bilo. Time mi se stavljalo do znanja da me prate, jer uzimaju samo ono što im je tada bilo potrebno, ponekad i više od toga. Kad bi neko krao knjige radi prodaje, onda mi ne bi nedostajala dela navedenih autora, meni potrebna, već bi kradljivac uzimao mnogo skupocenije knjige. Krađa je smišljena – znamo o čemu pišeš i šta ti je potrebno, i to odnosimo. Vodi računa šta radiš i šta pišeš, skretali su mi pažnju u komentarima objavljenim uz tekstove u „Danasu“ i u „Politici“.
Vodio sam razgovore s mnogim poznatim licima, čak i onima kojima je ovo posao. Savetovali su me dobronamerno: menjaj bravu, kupi kamere, prijavi policiji i tome slično. U prva dva slučaja bio sam poslušan, ali to nije dalo rezultate. Bio sam i ostao uveren da je besmislena prijava policiji, po uzoru na onu narodnu – „Kadija te tuži, kadija ti sudi“! Prijavljivati Nekog toliko moćnog, verovao sam i verujem da je uzaludno u ovakvom režimu, jer bi to moje otančane živce još više surgunisalo. A oni su baš to hteli.
Usuđujem se da javno zatražim od „pozajmljivača“, pošto neće čitati odnete knjige i dokumenta – da ih vrate, ako ih nisu bacali u kontejnere. I pored svih nevolja koje sam doživeo – biću im zahvalan, budući da meni još mogu i zatrebati, njima, sigurno neće! Verujem da su knjige koje sam objavio poslednjih godina od koristi srpskom rodu, državi i istoriografiji, budući da su neke dobile visoka priznanja, npr. knjiga o knezu Milošu nagradu „Despot Stefan Lazarević“.
Ako sam neprijatelj države i naroda izvedite me na sud, i ne kažnjavajte neovlašteno mene i srpsku istoriografiju.
Autor je profesor istorije Filozofskog fakulteta u Beogradu, u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
