Kako trajno rešiti problem izbeglica

Na konferenciji učestvuju ministri spoljnih poslova Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije, uz učešće visokih predstavnika međunarodne zajednice, jednog broja ambasadora zemalja EU i predstavnika diplomatskog kora.

Cilj Konferencije je da se sagledaju problemi i predlože konkretni mehanizmi za rešavanje brojnih otvorenih pitanja, kao i da se podrži regionalni pristup u rešavanju problema izbeglih lica uz podršku međunarodne zajednice. Ideju za Konferenciju inicirao sam tokom posete naše delegacije sedištu UNHCR decembra 2008. godine. Ona je uobličena tokom prošlogodišnje avgustovske posete visokog komesara za izbeglice Antonia Gutereša regionu Balkana koji je ovoj ideji dao punu podršku i pomoć. Na skupu u Ženevi Gutereš je Srbiju proglasio zemljom sa problemom dugotrajnog izbeglištva, jedinoj u Evropi i jednom od pet u svetu sa tim tragičnim statusom. Tada smo zajednički utvrdili da Srbija, od svih zemalja bivše zajedničke države, nosi najviše tereta kada su izbeglice i proterani u pitanju. Izbeglištvo i problemi izbeglih, proteranih i raseljenih opterećuju i ostale zemlje bivše Jugoslavije. Uveren sam da je to osnovni razlog što su se sve zemlje regiona obavezale da će na svom putu u EU posebnu pažnju i prioritetno posvetiti baš izbeglim i proteranim.

Jedan pokušaj za konačno rešavanje problema izbeglih i proteranih predstavljao je Sarajevski proces, zamišljen kao regionalna inicijativa, u okviru koje je učešće UNHCR-a, Evropske komisije i OSCE-a, trebalo da obezbedi nadzor nad povratkom i ostvarivanjem pripadajućih prava. Nažalost, Sarajevski proces je zaustavljen, jer je Hrvatska odbila da neka otvorena pitanja uvrsti u svoju Mapu puta. Upravo ta nerešena pitanja navela su me da u ime Vlade Srbije iniciram regionalnu konferenciju, za što smo dobili punu podršku visokog komesara UN i šire međunarodne zajednice.

Sarajevski proces je identifikovao probleme i otvorena pitanja, a cilj Konferencije je da se ustanove konkretni mehanizmi za pravično i sveobuhvatno rešavanje problema izbeglica u regionu, s posebnim osvrtom na stečena prava koja niko ne može uskratiti, a naročito ne domicilna država. Pored utvrđivanja mehanizma i preciznog određenja rokova neophodno je sačiniti radne grupe koje bi redovnim sastajanjem pratile sprovođenje preuzetih obaveza i koordinirale potrebne aktivnosti.

Kad govorim o okončavanju dugotrajnog izbeglištva u Srbiji, dobro je podsetiti se da je Srbija integrisala preko 250.000 izbeglih lica, što predstavlja najmasovniji proces integracije u Evropi. Mi verujemo da je rešavanje pitanja izbeglica i bivših izbeglica i zatvaranje izbegličkog problema u regionu uslovljeno restitucijom individualnih, stečenih prava. Jedino restitucijom individualnih stečenih prava ili adekvatnom kompenzacijom za imovinu, stanarska prava, radni staž, penzije i sva ostala prava, izbeglice mogu ostvariti trajna rešenja, a države u regionu sebi obezbediti evropsku perspektivu.

Obezbeđivanje prava svim građanima bez diskriminacije je obaveza zemlje porekla. Ukoliko ta obaveza nije ispunjena, izbeglice nemaju mogućnost da se slobodno odluče za povratak ili integraciju, niti je bilo koja od ovih opcija održiva. Razlog za to je pre svega činjenica da su ova dva procesa međusobno povezana i međuzavisna. Dobar primer za restituciju je, po meni, Bosna i Hercegovina. Republika Srbija garantuje, i te garancije će ponoviti i na Konferenciji, da će sva prava koja su nekom oduzeta po osnovu izbeglištva iz Srbije – ukoliko takvih slučajeva još uvek ima – vratiti u punoj meri i bez ikakvog uslovljavanja. Ali, Srbija isto tako insistira na preuzimanju obaveza svake od država učesnica Konferencije na iznalaženju realnih mehanizama i određivanju konkretnih rokova za rešavanje preuzetih obaveza. Jer, Konferencija ne predstavlja cilj sama po sebi, već je preduslov kako za rešavanje pomenutih pitanja tako i za ispunjavanje uslova za pristup EU.

Veliki broj lica kojima je uskraćen pristup njihovim pravima u zemlji porekla još uvek boravi na teritoriji Srbije. Da podsetim, prema Konvenciji o izbeglicama iz 1951. godine izbeglicama se mora omogućiti da slobodno biraju između povratka i integracije. Moje je najdublje uverenje da se zbog odluke o integraciji ili povratku, koju slobodno donosi svaki pojedinac, ne smeju ni na koji način dovesti u pitanje njihova prava u zemlji porekla. Obezbeđivanje pristupa svim pravima, svim građanima bez diskriminacije obaveza je zemlje porekla, a pristup njihovim pravima ne može se uslovljavati povratkom. Ukoliko izbeglice ne mogu da se vrate u državu porekla, mora im se garantovati povratak njihovih ličnih i imovinskih prava, a zadatak međunarodne zajednice je da odlučno utiče na države porekla da ispune svoju obavezu u pogledu jednakog tretmana svih svojih građana, a u skladu s univerzalnim principima poštovanja ljudskih prava.

Vlada Srbije je svesna kompleksnosti produženog izbeglištva na našim prostorima i ne očekujemo da će se samim održavanjem Beogradske konferencije rešiti postojeći problemi. Reč je o procesu. Međunarodna zajednica, jednako kao i Srbija, shvata pun značaj problema koji pokrećemo i to objašnjava prisustvo međunarodnih institucija na Konferenciji na vrlo visokom nivou. Lično mislim da je ovo poslednji trenutak da sve države u regionu učine napore ka rešavanju otvorenih pitanja i ispune obaveze neophodne za pristupanje EU.

Potrebe 86.000 izbeglica u statusu, i preko 250.000 onih koji su uzeli dokumenta Republike Srbije, kao i preko 200.000 interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije i dalje su ogromne. Za rešavanje stambenih problema onih koji su još uvek u statusu izbeglice, za potrebnu infrastrukturu i pomoć najugroženijima, Srbija bi morala da obezbedi blizu jedne milijarde evra. To su ogromna sredstva i Srbija to ne može sama da uradi, malo je verovatno da međunarodna zajednica može da ih obezbedi. Iz tih razloga, smatramo da samo povratkom svih prava izbeglicama u državama porekla ili njihovom restitucijom izbeglice će sopstvenim sredstvima rešiti egzistencijalne probleme. Na taj način će se smanjiti broj onih kojima treba pomoć u obezbeđivanju trajnih rešenja.

Na samom kraju, ali možda i ono najvažnije: jedino pravedno rešenje za izbegle i proterane vodi ka izgradnji poverenja i dobrosusedskih odnosa. Izbegavanje obaveza, stavljanje problema pod tepih, verovanje da će vreme doneti zaborav, pogrešan su pristup i istorijsko iskustvo nam je u tom smislu više nego tragično. To se ne sme ponoviti i to svi moramo imati na umu.

Autor je potpredsednik Vlade Republike Srbije