Kako u bolnicu ako nemaš koronu?

Mere sa kojima se susrećemo pokušaj su da se izbegne preopterećenje i/ili pucanje zdravstvenog sistema koji nije na zavidnom nivou. Kraće: ma šta nam govorili važni ljudi sa TV ekrana, veoma smo svesni situacije u našem zdravstvu.

Naravno, najveći pritisak je na medicinskom osoblju. Ma kakav je zdravstveni sistem jedne zemlje, u ovakvim situacijama jedino on može da pomogne.

Podrška medicinskom osoblju treba da postoji. Istina, njihova izloženost je velika, opremljenost upitna, stručnost tu i tamo pod znakom pitanja, a mogućnost da se zaraze visoka.

Redovi u prodavnicama, gužve na ulicama i parkovima, nedovoljna snabdevenost dezinfekcionim sredstvima… sve su to pretnje za ionako narušen zdravstveni sistem.

Sada je sve podređeno koroni: kovid centri, bolnice, sajamski smeštaji, dežurne ambulante… Ali su redovni bolesnici i oni sa tegobama mimo virusa i dalje pod znakom pitanja.

I dalje.

I pre korone bilo je zategnuto. Zakazati pregled kod specijaliste, prikupiti papire, obaviti sve analize i dočekati pregled prava je trauma. Onima koji se leče kod više lekara čitavi protokoli nisu ništa drugo do horor.

Lečenje sve više liči na proširivanje niza lekara koji prate jednog pacijenta, ali to više deluje kao prebacivanje odgovornosti s jednog lekara na drugog.

Trenutno, kažu, većina stvari može da pričeka. Neki tvrde da su, uz koronu, prioriteti prelom i kanceri. Sve drugo je na listi čekanja – tretman na koji smo navikli. Ako nemaš vezu, uvek si na nekoj listi čekanja. Tako je u Zrenjaninu, a sigurno i u drugim gradovima.

U ovim vanrednim okolnostima postoje protokoli da bi se sprečilo da korona uđe u bolnicu i da se izbegne kolaps koji bi usledio.

Urgentni centar je dostupan, ali te s vrata pošalju kući ako nisi hitan slučaj. Ako se desi da te ne oteraju, meri se temperatura, i ukoliko je povišena, ide se u objekat da bi se sprovela epidemiološka anketa. Kada pacijent nije opasnost, šalju ga u Urgentni, gde je prvenstveno i došao.

Pratnja nije dozvoljena, a pacijent je u momentu svoje bolesti primoran da sam čeka pregled i iskomunicira koliko može. Igrom slučaja, govorim o onkološkom pacijentu sa vodom u abdomenu (ascites), za koju je onkolog, ukoliko se ne reguliše diureticima, predložio dreniranje. Pomenuti pacijent Urgentni centar napušta sa preporukom lekara da pije što više tečnosti i jede voće i povrće.

O ascitesu ni reči. O bavljenju ozbiljnim pacijentom ni pomisli. Da li to znači da ni onkološki pacijenti nisu prioritet? Aplauz za medicinske radnike!

Tri noći kasnije, voda iz abdomena (pomenuti ascites) izazvala je gušenje, temperaturu, pa je došla Hitna pomoć. Naravno, simptomi ukazuju na mogućnost zaraženosti koronom, odmah se ide na ispitivanja i pacijentkinju zadržavaju zbog pneumonije i testiraju na kovid 19.

U redu, to je deo protokola, kada se utvrdi da je negativna i da im nije opasnost od zaraze (mada oni njoj mogu biti), lekari će se pozabaviti njenim stanjem. Onkolog i pulmolog obišli su pacijenta, predložili antibiotsku terapiju, ali: prvo da stigne rezultat testa na koronu koji kasni.

Prenaporno bi bilo opisivati propuste koji su nastajali dok je pacijentkinja ležala u bolnici i čekala rezultate testa.

Međutim, vrhunac nastupa u 01.39 kada nas pozivaju iz prijemno-trijažne ambulante da jave da je test negativan i da će pacijentkinju (onkološkog bolesnika) sa nerešenim problemom ascitesa poslati kući da tamo leči pneumoniju.

Pouzdano znam da u ovim smeštajnim kapacitetima nije osobita gužva. Pouzdano znam da je kući mogla biti poslata i ujutro, kao što pouzdano znam koliki strah izaziva poziv iz bolnice u ma koji sat, a kamoli usred noći. Aplauz za pravovremenu reakciju medicinskog osoblja!

O daljem bavljenju stanjem pacijentkinje posle negativnog testa na korona virus ni traga ni glasa. Posete nisu dozvoljene, što je razumljivo, ali se ovim sistemom nepribližavanja bolnici i lekarima odnos između medicinskog osoblja i članova porodice pacijenata banalizuje. Pošaljete bolesnog čoveka, vrate ga uz papir koji sve objašnjava. Aplauz za vredne lekare koji se rešavaju ozbiljnih pacijenata bez bilo kakvih objašnjenja, samo uz otpusnu listu!

Da, u ovom slučaju, uz pacijentkinju, otpusnu listu i antibiotsku terapiju za pneumoniju, išlo je i dalje nerešeno pitanje ascitesa na koji se i žalila dva puta. Zaista za aplaudiranje!

Iako su oba odlaska u bolnicu za cilj imala traženje pomoći za onkološkog bolesnika kom voda otežava funkcionisanje i disanje, pacijentkinja je eliminisana čim je nalaz pokazao da nema koronu.

Da ju je imala medicinski radnici bi bili primorani da odreaguju. Samo da ne bi umrla od korone, a ako i umre, da bi se istaklo da je imala „više komorbiditeta koji su doprineli fatalnom ishodu“. Da bude samo olakšavajući broj u vreme brojanja mrtvih. Međutim, negativan na virus, ovakav pacijent postaje nevidljiv za druge simptome koji ga opterećuju i narušavaju kvalitet života. Aplauz za medicinsko osoblje koje se ne bavi tegobama onkološkog pacijenta!

Ovo je samo jedan slučaj. A ima ih mnogo, bilo ih je i pre korone. Sada je ona izgovor koji nekima pije vodu, dok neki ne nalaze opravdanja za ovakvo tretiranje pacijenata.

U svakom danu, i pre korone, a i posle nje, bilo je i biće ovakvih slučajeva. Da su neki manje hitni, neki jako hitni, a još više onih gde su neki manje, a neki više bitni. Aplauz za sve medicinare kojima je data ta čast da prave ovakve podele!

Zašto ne aplaudiram medicinskom osoblju? Zato što u našem zdravstvu rade ljudi koji za sebe misle da su bogovi. Zato što lekari i tehničari neretko sebi daju za pravo da grubo postupaju sa pacijentima.

Zato što nedovoljno brinu za pacijente zabrinute za svoje zdravlje. Zato što kada pomisliš na odlazak kod lekara prvo moraš da razmisliš znaš li nekog ko zna nekog ko radi u bolnici, da ti može pomoći oko zakazivanja.

Užasna mi je činjenica da kada naiđemo na ljubaznost, empatiju ili strpljivost kod medicinskog osoblja prepričavamo to iznenađeni nečijom ljudskošću! Umesto da to bude redovnost u interakciji pacijent-medicinsko osoblje.

Ne aplaudiram medicinskom osoblju jer ne treba da aplaudiram nekome ko zna šta je njegov posao i obavlja ga kako treba. Neću da tapšem onima koji gledaju da se reše pacijenata u teškom stanju, ne misleći o tome da pacijenti možda nemaju nikog da o njima brine. O slučajevima kada se teški pacijenti šalju kući da bi tamo umrli da i ne počinjem. Oni koji su to iskusili, nikad neće zaboraviti kroz šta su prošli. Ne aplaudiram u osam, jer među ljudima kojima se tapše ima lekara koji pacijenta upućuju na privatnu kliniku gde će ih upravo on detaljnije pregledati, za (mnogo) više novca.

Za kraj je važno reći da u našem zdravstvu rade i ljudi sasvim drugačiji od onih kojima neću da aplaudiram. Ima ljudi koji ne gube strpljenje. Ima onih koji znaju da održavaju miran, topao ton iako je svuda rasulo u kojem se i oni sami snalaze kako znaju i umeju.

Takve osobe delaju kao odrasla bića svesna da je rad sa ljudima njihov posao, i da ih njihova odluka da se bave medicinom ne čini bogovima. Njima ne aplaudiram jer oni i ne traže aplauze. Dobijaju ih redovno jer se svakodnevno sreću sa lepim rečima i zahvalnošću koje im upućuju pacijenti. Stoga im ne treba aplaudirati sada, kada se ovim čuvenim aplauzom podržavaju svi koji su na „frontu“ u vreme epidemije.

Treba ih ceniti uvek, jer njihovo bojevanje, u pravom pravcatom smislu, traje svakog dana i nose se s njim pošteno i profesionalno.

A s pacijentima koji nemaju koronu i nisu prioritet, iako ih muče druge tegobe, neka bude šta biti mora. Za to će biti odgovorni upravo ovi kojima se aplaudira. Oni tu odgovornost neće nikad ni preuzeti, a vi i dalje lupajte dlanovima.

Autorka je filološkinja iz Zrenjanina