EPA/ORESTIS PANAGIOTOUAko politička levica želi imati budućnost, mora maksimalno prigrliti tu zatomljenu akceleracionističku tendenciju. Najvažnija podela na današnjoj levici je između onih koji se drže pučke politike lokalizma, direktnog delovanja i neumornog horizontalizma i onih koji ocrtavaju ono što bi se moralo zvati akceleracionističkom politikom pomirenom s modernitetom apstrakcije, složenosti, globalizma i tehnologije.
Akceleracionistička politika teži očuvanju prednosti kasnog kapitalizma nadilazeći njegov sistem vrednosti, strukture vlasti i masovne patologije.
Primera radi, svi želimo raditi manje. U Ekonomskim perspektivama za naše unuke (1930.), Kejnz predviđa kapitalističku budućnost u kojoj će radni dan biti skraćen na tri sata dnevno. Umesto toga, došlo je do progresivnog brisanja razlike između rada i života, pa rad prodire u svaki aspekt nastajuće društvene tvornice.
Akceleracionisti žele osloboditi latentne sile proizvodnje. Postojeća infrastruktura nije kapitalistička pozornica koju treba razmontirati, već odskočna daska za skok u postkapitalizam. Treba ubrzati proces tehnološke evolucije. No dok tehnoutopisti zagovaraju ubrzanje jer smatraju da će ono automatski doprineti prevladavanju društvenog konflikta, tehnologiju je potrebno ubrzati kako bi se u društvenim sukobima pobeđivalo.
Strategije i sredstva delovanja: Rizik uobičajenih taktika marširanja, nošenja transparenata i uspostave privremenih autonomnih zona u tome je što mogu postati tek utešni surogat za stvarni uspeh. Jedini kriterij za procenu dobre taktike je omogućuje li uspeh ili ne.
Demokratija ne može biti definisana samo na temelju njenih sredstava – glasanja, diskusije, prava na okupljanje. Prava demokratija mora biti definisana svojim ciljem samim. Mora se izneti kolektivno kontrolisani, legitimni vertikalni autoritet uz distribuiranje horizontalnih formi društvenosti, kako bi se izbeglo ropstvo kako tiranskome totalitarnom centralizmu, tako i hirovitom i nestabilnom poretku koji je izvan naše kontrole.
Tri operativna cilja: Prvo, potrebno je izgraditi intelektualnu infrastrukturu. Po uzoru na ono što je Mont Pelerin Society predstavljalo za neoliberalnu revoluciju, toj infrastrukturi kao zadatak treba poveriti stvaranje nove ideologije, novih ekonomskih i društvenih modela te viziju dobra koja će zameniti i nadmašiti onemoćale ideale koji danas upravljaju našim svetom. Radi se o infrastrukturi koja ne zahteva samo ideje već i institucije i materijalne trase njihova širenja.
Potrebna je i medijska reforma velikih razmera. Usprkos prividnoj demokratizaciji koju nude Internet i društveni mediji, tradicionalni mediji ostaju ključni u odabiru i oblikovanju narativa.
Treće, potrebno je rekonstituisati različite oblike klasnih saveza. Mora se ideja postojanja organskog globalnog proletarijata zameniti preplitanjem disparatnog polja delimičnih proleterskih identiteta, u postfordističkom obliku prekarnoga rada.
Budućnost mora biti nanovo izgrađena. Srušena je od strane neoliberalnog kapitalizma te svedena na bagatelizovana obećanja još veće nejednakosti, konflikta i haosa. Akceleracionizam cilja prema alternativnoj modernosti koju neoliberalizam zbog inherentnih ograničenja ne može stvoriti.
Stanje kliničke smrti i demokratije i levice pokazuje koliko smo u (polu)periferijskoj Srbiji daleko od ove vizije.
KRAJ
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
