Ko se boji gripa još?

Za uspešnu protivepidemijsku borbu presudni su potpuno i tačno informisanje javnosti i saradnja sa svim sektorima društva. Na tome se, doduše, radi, ali uz povremene kontradiktorne, zbunjujuće ili jasno pogrešne poruke, poput nerazumne (kasnije povučene, ali nesagledivo štetne) odluke da vakcinisani moraju da potpišu neki dokument (valjda da stavljaju glavu u torbu?!), informacije da lečenje tamifluom neće započinjati pre četvrtog dana bolesti (taman posla!), saveta da se trudnice ne vakcinišu tokom prva tri meseca (nema osnova), propisivanja vitamina C radi sprečavanja zaraze (zna se da niti sprečava, niti ublažava težinu bolesti, već jedino eventualno skraćuje njen tok) itd. Problem predstavlja i nedovoljna vertikalna prohodnost informacija, tako da mnogi lekari opšte prakse još čekaju neophodne instrukcije.

Više od svega, gnev građanstva i, za sada uzdržane, stručne javnosti izaziva pitanje vakcinacije. Nestašica vakcine protiv sezonskog gripa (naručeno je tri puta manje doza nego što su stručnjaci savetovali) zahteva bar pokretanje rasprave o odgovornosti. Situacija s vakcinom protiv novog gripa je obavijena velom tajne, ali se nameće niz nedoumica, počev od njenog „bezecovanja“ početkom leta, preko ugovorenog broja doza, do prvobitno prihvaćenih poznih rokova isporuke. No, zadržimo se samo na uslovu da se na konkurs pozovu jedino kompanije čije je vakcine registrovala Evropska agencija za lekove. To je organ EU i njegove odluke nas uopšte ne obavezuju. Ako nam je stalo do autoritativnog mišljenja, zašto se ne oslonismo na, recimo, u svetu najcenjeniju američku Upravu za hranu i lekove (uzgred, ona još nije odobrila vakcinu za koju smo se mi opredelili)?

Naročito je za osudu stav vlasti da već dugo ignoriše zahtev za uvođenje vakcinacije protiv pneumokoka, važnog uzročnika zapaljenja pluća, kao najčešće komplikacije gripa. Među infekcijama koje je moguće sprečiti vakcinacijom, to je najznačajniji uzrok smrti dece do pet godina, pa je Svetska zdravstvena organizacija još davno poručila zemljama-članicama da im je prioritet uvođenje ove vakcine u program imunizacije. Nažalost, takav apel ne nailazi na odjek u zemlji u kojoj, iz razloga koje je lako pogoditi, najviši zvaničnici uporno brane nabavke suludo skupocenog nameštaja za pojedine zdravstvene ustanove, mada neke druge nemaju ni elementarne uslove za rad.

Ishod svake, pa i tekuće epidemije umnogome zavisi od organizovanosti društva. U Ukrajini se pokazalo da je slaba infrastruktura dovela do tragičnih posledica, a primer Hrvatske, u kojoj postoji razvijena mreža porodičnih lekara i kućnih poseta, može nam biti od posebne koristi. Tamo lekom tamiflu raspolažu porodični lekari (sreća je što o tome i mi upravo počinjemo da razmišljamo), a kontakti su svedeni na minimum. Sve osobe pod rizikom (hronični bolesnici, trudnice) javljaju se telefonom i odmah na kuću dobijaju tamiflu, bez nepotrebnog šetanja do zdravstvene ustanove, a ako poruče da otežano dišu, po njih se hitno šalje bolničko vozilo. Prethodno zdrave osobe, ako imaju blage simptome, samo dobijaju savet, uz preporuku da ostanu u vezi sa svojim nadležnim lekarom.

Kako stoje stvari, gripa se danas u Srbiji boji dezorijentisano građanstvo, a valjalo bi da strahuju i donosioci političkih odluka (ne i stručnjaci za epidemije koji su se, sticajem okolnosti, našli u tom kolu).