Ko sme da bude psihoterapeut: Između monopola i odgovornosti

Psihoanalitičari, humanistički i egzistencijalni, kognitivno-bihejvioralni i sistemski terapeuti- škole koje su decenijama stajale odvojeno – našle su se u istom prostoru dijaloga. To nije bio samo stručni kongres. Bio je to susret različitih slika čoveka i različitih razumevanja patnje, slobode, odgovornosti i mogućnosti promene, koji je okupio filozofe, teologe, sekularne mislioce, kliničare, istraživače, politikologe.

Na tribini su se smenjivali kardinal Kening, predstavnik Vatikana; Eugen Dreverman, nazvan „novi Luter“, Sofi Frojd, psihoterapeutkinja i Frojdova unuka, ali i austrijski ministar zdravlja i gradonačelnik Beča, koji su dali snažnu podršku autonomiji profesije psihoterapeuta. Više od hiljadu i po predavanja i radionica, stotine javnih diskusija i globalno medijsko praćenje svedočili su da psihoterapija više nije marginalna praksa niti pomoćna disciplina, već rastuća, međunarodno prepoznata profesija sa sopstvenim identitetom i standardima.

U godinama koje su usledile uspostavljeni su evropski registri, sertifikacioni standardi i profesionalni kriterijumi obuke. Psihoterapija je u mnogim zemljama dobila zakonsko priznanje i mesto u sistemima zdravstvene i socijalne zaštite. A ipak, u Srbiji, gotovo tri decenije kasnije, ova oblast i dalje nema jasno zakonsko utemeljenje, dok javnost često ne razlikuje psihijatra, psihologa i psihoterapeuta. Upravo zato je važno vratiti se tom trenutku njenog profesionalnog oblikovanja i ponovo postaviti osnovno pitanje: šta psihoterapija zapravo jeste kao praksa, kao kompetencija i kao poziv.

Ukratko, psihoterapija je strukturisan, teorijski utemeljen i etički regulisan profesionalni odnos u kojem se, kroz dijalog i specifične relacione i terapijske intervencije, podstiče psihološka promena, emocionalna regulacija, razvoj uvida i kapaciteta za smislenije i slobodnije življenje. Ona nije samo primena tehnika niti produžetak dijagnostike, već oblik stručne i odgovorne prakse rada sa ljudskim iskustvom, patnjom i potencijalom za razvoj. Upravo se zato rasprava o psihoterapiji ne može svesti na pitanje osnovne diplome, već na pitanje specifične profesionalne kompetencije: načina obuke, supervizije, etičke regulacije i profesionalne odgovornosti.

Važno je razjasniti jednu čestu zabludu: zalaganje za autonomiju psihoterapije ne znači negiranje značaja psihologije, psihijatrije ili dijagnostike. Psihoterapeut mora umeti da prepozna poremećaje, granice svoje kompetencije i indikacije za odgovorno upućivanje klijenta drugim stručnjacima ili u primeren oblik lečenja. Zato je u standarde psihoterapijske edukacije ugrađena obavezna propedeutička obuka iz psihopatologije i procene rizika, uz trajno stručno usavršavanje. Psihoterapijski proces, međutim, nije isto što i dijagnostičko klasifikovanje.

On zahteva dodatne kapacitete koji prevazilaze teorijsko znanje: emocionalnu i socijalnu inteligenciju, samoregulaciju, toleranciju na neodređenost, sposobnost dubinskog slušanja, interpersonalnu osetljivost, fleksibilnost i kreativnost u radu. Ti kapaciteti se razvijaju prvenstveno kroz psihoterapijsku edukaciju, lični terapijski rad i superviziju – ne kroz osnovne studije. Standardi edukacije Evropske asocijacije za psihoterapiju predviđaju višegodišnju, strukturisanu obuku koja obuhvata teoriju, praktičan rad sa klijentima, superviziju i obavezan lični terapijski rad (European Association for Psychotherapy – Training Standards & European Certificate of Psychotherapy criteria).1 Vredi podsetiti da među značajnim Frojdovim učenicima i pionirima psihoanalize nisu bili samo lekari ili psihijatri.

Na primer, Oto Rank je bio filozof i teoretičar kulture, Teodor Rajk doktor filozofije, a Ana Frojd je imala učiteljsko obrazovanje. Pluralnost obrazovnih puteva ka psihoterapijskoj kompetenciji nije, dakle, savremena improvizacija, već deo izvornog DNK psihoterapije od samih njenih početaka.

Istovremeno, važno je napomenuti da evropske zemlje nisu jedinstveno uredile uslove za ulaz u profesiju psihoterapeuta. Dok neke države zadržavaju pluralniji model ulaza uz strogo definisane standarde psihoterapijske obuke, druge su zakonski ograničile pristup uglavnom na psihologe i lekare, ponegde i na defektologe i socijalne radnike. I u tim sredinama, međutim, postoji živa stručna rasprava o opravdanosti restriktivnih modela.

U profesionalnoj literaturi i debatama ukazuje se na posledice: uskraćivanje prilike kandidatima iz različitih disciplina da razviju svoje profesionalne i razvojne potencijale, smanjenu dostupnost psihoterapije, preteranu akademizaciju i administrativno formalizovanje praktične delatnosti i potiskivanje relacionih, iskustvenih i kreativnih kompetencija u drugi plan, iako je dobro poznato da se upravo na preseku različitih disciplina često razvijaju najvitalniji oblici profesionalne kreativnosti (fenomen lateralnog mišljenja). Zbog toga se sve češće naglašava da zaštita klijenata ne zavisi primarno od početne diplome, već od kvaliteta, trajanja i nadzora psihoterapijske obuke.

U tom svetlu može se preciznije razumeti da se psihoterapijska kompetencija ne može svesti na osnovne akademske studije psihologije, ali se bez ozbiljnog psihološkog teorijskog okvira takođe ne može izgraditi. Zato je važno podvući da priznati psihoterapijski modaliteti u evropskom profesionalnom kontekstu ne počivaju na proizvoljnim ili neproverenim konceptima.

Standardi evropskih psihoterapijskih asocijacija zahtevaju da svaki priznati modalitet ima koherentnu i teorijski utemeljenu koncepciju ličnosti i razvoja, model psihopatologije i psihološkog funkcionisanja, kao i razrađenu teoriju terapijskog procesa i komunikacije – uz praktičnu i istraživačku proveru pristupa. Validne i proverene psihološke teorije su, dakle, već ugrađene u same temelje psihoterapijske edukacije, ali su razvijene i operacionalizovane kroz specifičan interpersonalni i praktični okvir primene.

Savremena istraživanja dosledno pokazuju da su faktori odnosa, kao što su kvalitet terapijskog saveza, empatija, očekivanje promene i aktivno učešće klijenta snažniji prediktori uspeha terapije nego sam izbor tehnike ili teorijskog pravca (Wampold, 2015; Lambert, 2013; Norcross & Lambert, 2018). Ovi nalazi dodatno potvrđuju da je psihoterapija specifična relaciona i etička profesionalna kompetencija koja se razvija kroz višegodišnju strukturisanu psihoterapijsku edukaciju i superviziranu praksu, i ne zavisi primarno od osnovne diplome, već od kvaliteta i standarda psihoterapijske obuke koju kandidat prolazi.

Kako je naglašavao britanski psihijatar i psihoanalitičar Entoni Stor (Umetnost psihoterapije. Beograd: Clio, 1997), psihoterapija se ne može svesti na primenu teorijskog psihološkog znanja: njen ključni deo čine lični kapacitet terapeuta, njegova zrelost, sposobnost za duboko povezivanje sa drugom osobom i razumevanje njenog unutrašnjeg sveta. Pozivajući se na istraživanja Liama Hadsona (Contrary Imaginations: A Psychological Study of the English Schoolboy, 1966) o različitim kognitivnim stilovima i profilima ličnosti, Stor ukazuje da među uspešnim terapeutima često dominiraju oni koji su izrazito orijentisani na ljude i odnose, a ne nužno na apstraktno-naučni stil mišljenja.

To ne predstavlja nedostatak, već je drugačiji tip profesionalne kompetencije i talenta. Stoga, dodao je, psihoterapeuti ne treba da zbog manjka „naučnosti“ imaju kompleks niže vrednosti. Slično su tvrdili i Karl Rodžers, Irvin Jalom, Rolo Mej i dr. autori sa punim teorijskim i kliničkim legitimitetom, koji su psihoterapiju opisivali kao relacionu, iskustvenu i stvaralačku praksu. Drugim rečima, kao umeće više nego kao nauku.

Upravo zato pitanje psihoterapije danas nije administrativno, već suštinski profesionalno i etičko pitanje. Ono se ne rešava monopolom, već standardima; ne titulom, već kompetencijom; ne zatvaranjem, već odgovornim uređivanjem polja. Skup u Beču 1996. godine bio je simbolički trenutak u kojem je psihoterapija prvi put javno istupila kao samostalna, međunarodno povezana i standardizovana profesija: profesija dijaloga, odnosa i ljudskog susreta preko teorijskih i disciplinarnih granica.

Vratiti se tom duhu danas ne znači negirati ili omalovažavati druge struke, već priznati specifičnost psihoterapijskog rada kao relacione, razvojne i etički zahtevne prakse koja se ne stiče diplomom, već dugotrajnim učenjem, ličnim radom i supervizijom. Ako je njen predmet ljudska patnja, onda njen prvi kriterijum i imperativ mora biti odgovornost, a ne ekskluzivnost.

Autorka je filozofkinja i TA psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.