Ko su novi mračnjaci u kulturi

Metodi su, takođe, već decenijama gotovo nepromenjeni. Isti su, dakako, i ciljevi: da se neposlušni (nepodobni – u svakom slučaju razni „elementi“) izbrišu sa scene, ili makar unutar nje marginalizuju do te mere da se njihov profesionalni i javni uticaj svede na najmanju moguću meru. Sredstva koja za to stoje na raspolaganju jesu: (in)direktan ekonomski pritisak, medijska blokada a, naravno, ukoliko postane neophodna, nije isključena ni neogoljena prinuda i (ekonomski, fizički ili psihički) teror.

Oni na koje se obično prvo pomisli kad se govori o ovim mračnjacima jesu nacionalistička i ratnohuškačka klika koja je svoju javnu vidljivost materijalizovala tokom 90-ih. O toj kliki se manje-više sve zna te ju je, shodno navedenom, prilično lako dijagnostikovati i prepoznati. Međutim, ukoliko je neko eventualno pomislio da su tzv. demokratski mračnjaci u bilo čemu bolji – taj se grdno prevario. Dok se o komunističkim ili, pak, mračnjacima 90-ih danas uglavnom može javno govoriti – o ovim novim, tzv. demokratskim mračnjacima govori se u pola glasa, šapatom, sa strahom ili dozom autocenzure koja uveliko prevazilazi čak i onu iz doba komunizma. Iako je problem manje-više isti: bilo da je reč o pozorištu, filmu, (vizuelnoj) umetnosti ili književnosti, svejedno, uvek se s lakoćom identifikuju iste grupe (ili grupice) interesno povezanih lica koja se vuku (ili guraju, svejedno) – iz filma u film, iz predstave u predstavu, iz festivala u festival, sa izložbe na izložbu, iz žirija u žiri, iz komisije u komisiju, iz projekta u projekat, iz medija u (isti taj ili neki drugi) medij… Na najbrutalnije (ili najsofisticiranije, svejedno) načine sprečavajući bilo koga da se ovako osvojenim (ili tzv. oslobođenim, svejedno) te(rit)orijama (tačnije: kasama, institucijama, žirijima, redakcijama, i ostalim guzicama) čak i približi.

Umesto obećane demontaže sistema obmana i laži u kojoj smo živeli do 2000 – u sferi kulture ovdašnje vlasti danas se ponašaju isto kao i oni zbog kojih je 5. oktobar bio izveden. Nespremnošću da se otpočne proces lustracije koji bi podrazumevao i otvaranje dosijea tajnih službi, tj. razotkrivanje mreže i metoda njenih saradnika iz redova tzv. inteligencije – tzv. demokratske elite omogućile su da preživeli, manje-više reformisani i umiveni, mračnjaci 90-ih nesmetano nastave tamo gde su u vreme vlade Zorana Đinđića privremeno i prividno bili stopirani. Takođe, paralelno s postojećim udbaško-miloševićevskim, stvorene su i nove „strukture“ – perfidne i opasne jednako koliko i one za koje se naivno verovalo da silaze sa scene. Princip je, što bi rekla pesma, ostao isti – sve su ostalo nijanse.

Ono što se nekada nazivalo regrutovanjem danas je draftovanje, ono što je u nacionalističkoj histeriji imperativno nalagano kao ujedinjenje danas se prepoznaje kao umrežavanje… Ipak, zanemarimo li pomenute terminološke nijanse, prividnu razliku uočavamo i u činjenici da su neposlušni, umesto u zatvorima i na crnim cenzorskim listama kao u doba komunizma, danas osuđeni na tavorenje na ekonomskoj i medijskoj margini, kao i na podjednako tamnim, kvazidemokratskim crnim listama. Ovi novi, tzv. demokratski mračnjaci ne bore se, kao što bi se možda moglo pretpostaviti, protiv mračnjaka devedesetih. Naprotiv – pošto jedni drugima ne predstavljaju ozbiljniju konkurenciju, na sličan način na koji su to učinile političke partije, i novi mračnjaci iz sfere kulture s mračnjacima 90-ih imaju iste, kolegijalno korektne odnose. OK, s vremena na vreme malo se napadaju po novinama – ipak, izuzmemo li naizgled politički prihvatljivu retoriku ovih drugih, tzv. naših – suština njihovih nazovinapadanja jeste puko utvrđivanje pozicija i ima isključivo unutrašnje koheziona svojstva. Takođe, po modelu preslikanom iz sfere politike, i u kulturi se pokušava ustanoviti sličan princip manjeg zla po sistemu: jeste, i mi smo podjednako nedemokratični, tačno je da smo kulturni etatisti najgore vrste – ali: ne želite valjda da (vam) se vrate aveti naše, nekad zajedničke, tzv. gore prošlosti?

Ko su, dakle, ljudi koji se nalaze na meti novoformiranih tzv. demokratskih kulturnih sekti, klanova i interesnih grupa? Pa naravno – svi koji se nalaze izvan interesnih grupa. Posebna pažnja, osionost i besprizornost rezervisana je, dakako, za obrazovane, inteligentne, informisane, sposobne, principijelne, nekorumpirane, kreativne – jednom rečju: većinu koja bi, danas-sutra, imala svako pravo da ugrozi njihova feudalna (institucijska) uporišta. Dakle, ostavimo li po strani kvaziantitotalitarnu, kvazievropejsku, kvazimultikulturalnu, kvazirodnoravnopravnu, etc… retoriku dolazimo do činjenice u odbrani monopola u kulturi po konkursnim komisijama, različitim žirijima, direktorskim i uredničkim funkcijama, brojnim ministarstvima, sekretarijatima i ostalim mestima na kojima se raspodeljuju uticaji, novac i moć ponovo sede jedna te ista, interesno povezana lica.

Suština i svrha postojanja klanova sastoji se u onemogućavanju zdrave konkurencije – tačnije u brutalnom i besprizornom sprečavanju uspostavljanja bilo kakvih principa ili kriterijuma, sve zarad nastavka nesmetanog cirkulisanja privilegija i moći unutar jednako začaranog kruga povezanih lica sve sa ljubavnicama, rođacima, pobratimima, kumovima i ostalim hostesama. Ovi klanovi svoje trabante imaju u apsolutno svim političkim strankama, imaju svoje direktore institucija s gotovo neograničenim ovlašćenjima, imaju svoje kritičare, vlastite medije tako da se i svim ostalima, posebno mladima koji tek stupaju na (kulturnu) scenu s najviših mesta nedvosmisleno poručuje: ili se priklonite – ili ćete biti uklonjeni!

Autor je istoričar umetnosti iz Muzeja savremene umetnosti Vojvodine iz Novog Sada