Ko treba da (se) lustrira, zašto i kako

Lustracija je mehanizam odgovornosti. Nije osveta, nije krivični postupak i ne vodi do zatvora niti automatski oduzima imovinu. NJena suština je diskvalifikacija iz javnih funkcija i zabrana korišćenja javnih resursa za one koji su narušili etički integritet. Ako se otkrije da je imovina stečena nezakonito, nadležni organi mogu pokrenuti klasične krivične ili imovinske postupke.

Lustracija pogađa direktno i indirektno. Direktno – diskvalifikuje službenika i zabranjuje mu pristup javnim funkcijama i resursima. Indirektno – javna stigmatizacija i posramljivanje šire se i na širi krug povezanih lica, uključujući porodicu, poslovne partnere i mreže u kojima je službenik učestvovao. Ovo nije osveta, već preventivna i društveno opravdana mera koja menja kulturu i jasno pokazuje da etički prekršaji imaju posledice.

U Srbiji lustracija nikada nije zaživela. Zakon iz 2003. godine propao je zbog političkih igara, pa su mnogi kompromitovani funkcioneri nastavili karijere. Danas, kriza poverenja u sudstvo i administraciju je ogromna. Rešenje nije novi zakon, već rigorozna primena postojećih pravila i Konvencije UN protiv korupcije. Provera imovine, sankcionisanje sukoba interesa i diskvalifikacija kompromitovanih funkcionera retko se sprovode, a kontrola u praksi gotovo isključivo pokriva najbliže srodnike, iako Konvencija predviđa širi krug povezanih lica.

Efektivna lustracija zahteva nezavisnu instituciju. Kadrovski, ona treba da okuplja stručnjake za etiku, pravnike, finansijske i IT analitičare, istražitelje različitih profila, kako bi sveobuhvatno proverili imovinu, poreklo sredstava i eventualne sukobe interesa. NJena ovlašćenja uključuju prijem prijava, sprovođenje istraga, donošenje odluka o diskvalifikaciji kompromitovanih funkcionera i omogućavanje žalbenog postupka. Ne radi se o oduzimanju imovine, već o proveri porekla i, ako je potrebno, upućivanju nadležnim organima, jer je oduzimanje nelegalno stečene imovine različit posupak.

Lustracija popunjava prazninu između pravne i moralne odgovornosti. Favorizovanje političkih interesa, zloupotreba javnih resursa ili dodele subvencija „svojima“ može biti formalno legalno, ali je etički neprihvatljivo i razara poverenje građana.

Primeri iz sveta potvrđuju da ovo funkcioniše: Češka i Poljska su kombinovale pravne i etičke standarde i diskvalifikovale funkcionere koji nisu mogli da objasne poreklo imovine. Institucije su vratile kredibilitet građanima i sprečile sistemsku korupciju.

Lustracija nije instant rešenje, ali menja kulturu u društvu. Postavlja norme vođene etikom i odgovornošću i osigurava da javna funkcija bude prostor za one koji rade u interesu građana, a ne za lične ili političke privilegije.

Autorka je naučna saradnica

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.