Kod nas je situacija tragična

Osnovni zaključak je da se Evropa nalazi u problemu zbog nepovoljne demografske slike – starijih stanovnika je sve više, a radno sposobnih sve manje. Kod nas je situacija tragična. Podaci Republičkog zavoda za statistiku opominju – kod nas je veći broj stanovnika starijih od 65 godina nego onih od nule do četrnaest. Srbija je među najstarijim državama u Evropi. Nedostaje radna snaga.

Moravski koridor grade stranci, beogradskim autobusima upravljaju vozači iz Azije. Dosad preduzete mere za povećanje populacije, kao što su pojedinačne posete predsednika porodicama sa više dece i materijalna stimulacija za drugo dete, očigledno su nedovoljne. Nekad je selo bilo najsnažniji demografski izvor, ali selo smo izgubili.

Postoje seoska naselja u kojima nema nijedne krave. Seljanke ne mese hleb nego ga kupuju u prodavnici. Osnovne škole se zatvaraju, učitelji ne mogu da se zaposle jer nema dece. Očigledno je potrebna drugačija raspodela društvenog proizvoda. Postavlja se pitanje da li je pametno toliko ulaganje u Beograd na vodi i stadione širom Srbije. Deo tih sredstava bi možda bio dovoljan da se upišu novi đaci u tri osnovne škole.

Drugi problem nepovoljne demografske slike, takođe vrlo oštar, svodi se na pitanje odnosa države prema starijoj populaciji. Srbija ima milion sedamsto hiljada penzionera, glasača koji na glasačkom listiću najčešće okružuju broj jedan. Predsednik Vučić pominje „istorijsko povećanje“, očigledno predizborno, od 12 odsto, a činjenica je da plate rastu dosta brže od penzija.

Poskupljenje struje i inflacija progutaće veliki deo toga, pa se pitamo koliko je realno povećanje. Nove mere, vremenski ograničene, o smanjenju trgovinskih marži jedva da su dovoljne za minimalnu potrošačku korpu. Ne zaboravimo – prosečna penzija u Srbiji, prema RZS-u, za jul, iznosila je samo 50.662 dinara. A veliki broj penzionera prima penziju nižu od proseka.

A položaj starih je zaista nezavidan, jer, uprkos povremenim predizbornim transfuzijama, penzije su sve manje u odnosu na plate. Položaj najstarijih određuje trougao: biologija, sociologija, psihologija. Ljudi poodmaklih godina traju u znaku četiri S – starost, slabost, samoća, suvišnost. Prve dve odrednice natovarila im je biologija i pred njom su svi ravnopravni i bespomoćni.

Ona postepeno kruni čovekovu mladalačku snagu i telesnu lepotu dok nas ne dovede do štapa, naočara, slušnog aparata, veštačkih vilica, staračkih pega, slabih zglobova, oteklih kolena, povijenih leđa, sklerotičnog krvotoka. Biologija nas polako pakuje i priprema za put. U literaturi starost je ubedljivo naslikao Njegoš koji kaže: „Kud će više bruke od starosti! Noge klonu, a oči izdaju, uzbluti se mozak u tikvini, pođetinji čelo namršteno, grdne jame nagrdile lice, mutne oči utekle u glavu, smrt se gadno ispod čela smije.“

Ivo Andrić piše da su stariji ljudi okrenuti ka ishodu i kraju života, i stoga primećuju mnogo bolje i više one koji umiru i odlaze nego one koji se rađaju i nastaju.

Treću i četvrtu odrednicu – samoću i suvišnost – starim ljudima je naturilo društvo, okruženje u kome žive, pa bi izreku „čovek je društveno biće“ trebalo dopuniti tako da glasi: čovek je, dok ne ostari, društveno biće. Stari se ne mogu ljutiti na biologiju koja telesno degradira čoveka, nego na sociologiju (društvenu piramidu) koja im uništava dušu i dostojanstvo.

Takvo stanje nije samo kod nas nego i drugde. Potvrdu za navedeni sud nalazimo u knjizi Simone de Beauvoir „Starost.“ Ona je pisala o starima i na osnovu ličnog iskustva, a uz to bila je osoba širokih vidika, dobro upućena i u najtananije društvene odnose. Crvenom olovkom treba podvući sledeći deo njene knjige:

Tragedija starosti je korenita osuda čitavog jednog životnog sistema koji sakati: sistema koji ogromnoj većini ljudi koji ga sačinjavaju ne nudi nikakav razlog postojanja. Rad i umor prikrivaju odsustvo jednog takvog razloga: on se otkriva u trenutku odlaska u penziju. To je mnogo teže od dosade. Kada ostari, čovek nema više svoje mesto na zemlji jer mu ono u istinu nije ni bilo dato: on samo nije imao vremena da to primeti…

Danas znamo da je „star i siromašan“ gotovo sinonim. Star čovek ne može da zadovolji osnovne potrebe: starci su gladni, smrzavaju se, umiru od toga. Tada ih samo ništavilo „oslobađa“ njihovog tela: pre toga ono na surov način postoji kao lišavanje i patnja. Markuze kaže da se potrošačko društvo zločinački ponaša prema starima.

Iako su kod nas penzije u odnosu na plate sve tanje i manje, stariji su najlojalniji građani ovom društvu i državi: porez najurednije plaćaju, nikad ne duguju za potrošenu struju i komunalije. Vučić i SNS ih se sete u predizbornim kampanjama, pa otužno izgleda kad njihovi prvaci, pred kamerama, uz široke osmehe, po staračkim domovima obećavaju „geruziji“ zlatna brda i doline i pokušavaju da ih podmite nekim poklončićima. Oni bi da iz njihove svesti izbrišu pređašnja iskustva i da u „oslobođeni prostor“, povremenim povećanjima „na kašičicu“, ugrade „svetlo sutra“ koje će nastupiti odmah posle njihove izborne pobede.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.