Odlazilo se u svet trbuhom za kruhom, ponekad bežalo iz rođene zemlje da bi se glava sačuvala. Nemaština, diktature, ratovi i druga stradanja bili su pratioci gotovo svih generacija sa ovih prostora. Tako je iz decenije u deceniju padalo naše seme i korenilo se svim kontinentima. Prilagođavalo se novim sredinama, novim jezicima i kulturama, ali je uvek ostala u srcu i duši ona iskra što čoveku određuje njegov identitet, što ga pupčanom vrpcom veže za njegovo poreklo.
Sa onima što su ostali, a većina je ipak bila „verna“ otadžbini, pokušavao se pronaći najbolji put ka budućnosti. Išlo se za vođama koji ni sami nisu bili vični navigaciji. Ima se utisak, kad se okrenemo u prošlost, da ove dve grane istog stabla nikad nisu pronašle zajedničku harmoniju života. Teško je nabrojati sve parametre da bi se potvrdila ova konstatacija, ali kad pogledamo neke druge države i narode vidimo da to oni rade bolje od nas. Veze su solidnije, vidljivije, utkane su u jedno zajedničko društveno i duševno biće i s jedne i s druge strane granice.
U Srbiji, na one u rasejanju, „na privremenom radu u inostranstvu“ uvek se gledalo sa podozrenjem u matici. A zna se dobro da dijaspora drži maticu godinama „na infuziji“ u vremenu tranzicije i osiromašenosti.
A priče o potrebi učešća dijaspore u političkom životu Srbije, o sigurnosti investiranja, o pojednostavljenoj i brzoj administrativnoj proceduri bile su čiste političke varalice, na koje se upeca tek po neka ribica iz rasejanja. Smišljala je matica načine da uzme malo harača od „rasejanih“, često i uspevala, preko stare devizne štednje, zajmova za Srbiju, Dafine i Jezde, obećanja o investicijama…
Nedavno sretoh jednog prijatelja „presađenog“ u Francusku, na surčinskom aerodromu. Ufitiljio. Uložio čovek svu svoju ušteđevinu i malo više u farmu koka nosilja u svom rodnom selu. Hteo je da zaposli pola sela, da pokaže svima da je biznis u Srbiji moguć. Izgradio objekte, dobio dozvole, ali na kraju opet nešto zaškripalo oko dokumentacije. Lokalni kažu da je to stvar Republike, ovi iz Beograda, da to mora da vidi sa lokalom. On smatra da još neko želi da se „ugradi“ u njegov projekat.
Izgleda da će faktor poverenja na relaciji rasejanje – matica morati da se podigne na pravi „domaćinski“ nivo. Ali, proteći će još dosta vode Moravom dok se to i ne ostvari. Koga su zmije ujedale i guštera se plaši“
Autor je sekretar dijaspore Srba Južne Francuske
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
