Kolone „kontrablokadera“ kao ispraćaj naprednjačke države

Od benignih imitacija „druge strane“ u vidu bakinih kiflica, na primer, koje se pojaviše i u tzv. Ćacilendu, u svojoj maniji kopiranja, u bezidejnosti i izveštačenosti, stigli su preko oprobanih kontramitinga i do kontrablokada, kojima, paradoksalno, blokiraju ulice u gradovima širom Srbije.

Prestonicu zasad zaobilaze, možda da se antiblokada u organizaciji vlasti ne bi susrela s jednom blokadom takođe u organizaciji vlasti. Bilo bi to ravno državnom udaru, ali izvedenom od strane same države.

Takoreći cepanje državne ličnosti naočigled svih građana. Jedini ko se dosad usudio da udari na ovu, inače najdugotrajniju blokadu, i to dela strogog centra grada, bio je olujni vetar, u nekoliko navrata, kada su beli šatori leteli svuda naokolo, preporučujući se nekom novom Bulgakovu.

Da podsetimo, roman „Majstor i Margarita“ bavi se upravo sudbinom čoveka u totalitarnom režimu, što u nekom obliku već imamo, kao i motiv letenja, kao i motiv borbe dobra i zla, da sačekamo samo novog Bulgakova u čijoj priči će beli šatori verovatno leteti brže i na većoj visini, te će neki od njih možda završiti na krovu kule u fantastičnom gradu pod nazivom Beograd na vodi.

Scenografija antiblokadnih skupova identična je u svim gradovima – zastave i transparenti s natpisom „građani protiv blokada“, ista smrknuta lica mahom starijih ljudi, od kojih neki najvulgarnijim rečima vređaju reportere nezavisnih televizija.

Za razliku od protesta studenata i građana koji nude nadu, energiju, budućnost, ovo su tužna i otužna okupljanja ljudi koji stižu iz prošlosti, sa svojim potrošenim, izneverenim, lažnim životima, koji su tu da othodaju i odstoje, da odigraju zadate uloge u komadu apsurda, i vrate se svojim neveselim životima.

Navodno žele da se vrate normalnom životu. Da li onom u kome je, između ostalog, normalno da korupcija ubije 16 ljudi i da predsednica Skupštine za taj zločin kasnije optuži diverzante koji operišu samo po njenoj glavi, i u kome je normalno da posle te izjave ne bude saslušana u policiji zbog širenja panike. U kome je normalno da studenti, nastavnici, advokati, glumci i ostali građani koji žele pravnu državu i traže vanredne izbore, budu proglašeni za naciste, za teroriste, za najveće neprijatelje države?

U kome je normalno da trgovci budu označeni kao glavni i jedini krivci za višegodišnje divljanje cena, koje su odavno pretekle one u regionu i dostigle ili prestigle i one u najbogatijim evropskim državama. Tako sada i trgovci postaju narodni neprijatelji. Drugim rečima, da li je normalno da ovi ljudi smrknutih lica žele takvu normalnost za sebe i svoje potomke?

U kojoj vlast ni za šta nije odgovorna, a broj domaćih i stranih neprijatelja vrtoglavo raste. Zar studenti nisu ustali upravo protiv takvog besmisla? „Pobuna je prva i jedina očigledna istina data unutar iskustva apsurda“, piše Alber Kami.

Ali, postoji nešto što reditelj ove drame previđa, uprkos tome što se predstavlja kao neko ko se u sve razume, od vina do respiratora. Reč je, naravno, o onoj pravno nenadležnoj personi, a suštinski nadležnoj i samim tim odgovornoj za celokupni život u Srbiji. U pozorište se, izgleda, ipak ne razume. A nije ni čudo, niko ga nikada ni u jednom pozorištu nije video.

Ovaj loš reditelj i loš glumac napravio je predstavu za još jedno sluđivanje naroda, angažujući sve same naturščike, metnuo im u ruke transparente i trobojke i gurnuo ih na ulice. Ajde, hodajte, nosite to i ćutite, poručio im, a ako vas neko iz onih ustaških televizija nešto pita, znate šta treba da kažete. I znaju, naučili su. Spremili se za svoje male uloge.

Šta je prevideo? Prevideo je da ovi antiblokadni skupovi, zbog svoje anemičnosti, beživotnosti, svoje jednoobraznosti, neodoljivo podsećaju na pogrebne povorke. Život je, uostalom, obilje različitosti oblika i sadržaja, a smrt je uvek ista, matematički precizna. Tačka na život. Zato sve pogrebne procesije liče jedna na drugu, svuda crna odeća, cveće i sveće, i nevesela lica.

Za razliku od autentičnosti studentskih i građanskih protesta koji u svojoj borbi za promene nose iskrenu, snažnu emociju, u susret nekom novom početku, ti ljudi namrgođenih lica, pristalice vlasti i protivnici studentskog pokreta, koračaju zapravo ka nekakvom kraju. A to može biti samo kraj ove apsurdne države.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.