Kosovo i briga o čoveku

U stvari, kada se malo bolje pogleda, primeri država koje su se razdvojile u miru i bez geopolitičkih problema ima veoma, veoma malo, a Čehoslovačka je jedan od retkih primera. Kada je Srbija u pitanju, pak, slučaj Kosova se smatra za slučaj sui generis, jedinstven slučaj, jedini na svetu. Kako je to lucidno sažeo Milan Milošević, „teza o Kosovu kao ‘jedinstvenom slučaju’ (je) puka koještarija“. Odvajkada je ova zemlja bila pupak sveta.

Zanimljiva je ta „briga“ o Kosovu. Da je ovu državu, njene političare ili njene građane stvarno bilo briga za Kosovo (a prvenstveno za ljude koji na njemu žive), Kosovo se najverovatnije ne bi ni otcepilo. Da je bilo koga briga za to kako ljudi na Kosovu žive, druga pesma bi se pevala. Nažalost, retko kada je ikoga briga za čoveka. Bilo u Srbiji, bilo na Kosovu, bilo na Mesecu – čovek, eto, nije važan. Usled „brige“ za „sudbinska pitanja“ povezana sa Kosovom zaboravilo se, ni manje ni više, nego na samu Srbiju, pa i na njen narod. Prosečna plata je tik iznad podrugljivih tridesetak hiljada, ljudi se zapošljavaju samo i isključivo na osnovu veza, edukacija je u sramotnom stanju, zdravstvo… o zdravstvu bolje da ne počinjem. Ne mogu da zamislim doslovce nikoga ko bi kao prioritet mogao da stavi „povratak“ Kosova u Srbiju ispred, recimo, poboljšanja sistema obrazovanja, nikoga ko bi mogao da misli da je „povratak“ Kosova važniji od poboljšanja uslova života, životnog standarda, povećanja plata i kupovne moći prosečnog građanina… Ne mogu ni da zamislim osobu koja bi radije prebila Teofila Pančića zato što je promovisao zdrav razum nego se zalagala da jednu bolju, funkcionalniju Srbiju, ali eto, desilo se i to. Izgleda da moram da poradim na svojoj mašti. Počeću da čitam Bibliju, eto.

Argumentum ad nauseam manje-više doslovno podrazumeva „argumentaciju“ na osnovu ponavljanja nečega do besvesti, sve do tačke u kojoj čoveku biva mučno, kada mu se povraća (nausea). Neki misle da tako stvarnost odista treba da funkcioniše. Ako nešto kažeš milijardu puta, pa valjda će na kraju postati istina! To je i princip kosovskog problema, promovisan pre samo par godina u krugovima DSS-a; sada je samo uspeo da inficira čitavu skupštinu. U međuvremenu, ja ipak mislim da državni budžet treba trošiti na Institut za majku i dete, u kojem se aparatura raspada, ili na škole i fakultete, ili možda na stipendije za talentovane studente. Ako to znači da „nisam patriota“, onda to stvarno nisam niti ću ikada biti, ali ću zato biti demokrata i humanista, pobornik otvorenog društva i obrazovanja, svega onoga što biva zaboravljeno dok se priča o Kosovu vrti do besvesti. Uostalom, lepo nam je rekao Tomas Džeferson: „Patriotizam je vrlina poganih.“

Autor je lingvista