Kovačević kao ambasador?

U odgovorima na pitanja u Skupštini objasnio je, valjda, nove prilaze spoljnoj politici ministra Jeremića – da bi milion dolara isplaćenih nekom – ne zna se kome – u Americi samo na izgled bio u korist rmpalije Kovačevića, a u stvari bi usrećilo srpski narod koji bi tako poboljšao odnose sa SAD. Što je dobro ako se uzme u obzir da im je spaljivana ambasada u Beogradu i da su popili dobru dozu prekora pošto su se onako jadno ponašali (i još to čine) u Savetu bezbednosti UN prilikom glasanja „o raznim pitanjima vezanim za Kosovo“ (uobičajena terminologija). Istovremeno, ta poruka tandema Cvetković-Jeremićmogla bi da se prihvati i kao jedina mogućnost da se nekako sa tom velikom silom usklade odnosi. Tako izgleda da drugih načina nema, pa je Kovačevićdošao kao bogomdan.

Ma koliko cinično moglo da izgleda, jedini razuman prilaz – u nedostatku informacija zbog službene tajne o ulozi Kovačevića u poboljšanju odnosa sa SAD – nameće se pomalo bizarna i suluda ideja. Da, ukoliko se žele dobri odnosi sa nekom zemljom, a koji još nisu uspostavljeni iz nekih razloga, dovoljno je poslati nekog tamo da izubija nekog njihovog građanina. Posle toga, „našeg izaslanika“ spasti uz pomoćlažnog pasoša i sigurno neuporedivo većeg broja službenika Ministarstva spoljnih poslova nego što se zbog službene tajne prikazuje. Izgleda i prihvatljivo za buduće dobre odnose ako se nekako usput još doda par insinuacija na račun ministra spoljnih poslova dotične zemlje. U ovom slučaju, pred domaćom publikom, smatra se da je gotovo srećna okolnost što je to baš Hilari Klinton, supruga predsednika Amerike koji je bombardovao Srbiju. Pri tom, po izgleda novim pravilima diplomatije, prećutkuje se da Hilari Klinton nije tražila izručenje Kovačevića kao ministarka spoljnih poslova, većkao tadašnja senatorka savezne države Njujork, čijeg je građanina Kovačevićolešio. Suprotno ovdašnjoj poslaničkoj ulozi, o čemu je ovaj novinar dobio dobru lekciju od jednog uglednog političara pre dve godine kad se na ovom mestu, u ovoj kolumni, sugerisalo da bi bilo dobro da se zna ko je poslanik u kojem regionu da bi građani od njega lično mogli da traže zaštitu zbog neke nepravde. Naslov je bio „neprimeren“- „Pišite svom senatoru“, pa je dobronamerni političar rekao: „Nismo mi Amerika, ne kažem da je to loše, ali nije zasad ovde primenljivo.“

Kako će dalje ići proces građenja boljih odnosa Srbije i Amerike zahvaljujući milionu dolara (Amerikanci vole dolare) i Miladinu Kovačeviću neće se ni saznati dok je službene tajne i upletenosti ko zna sve koga (čista nagađanja, ali dozvoljena u odsustvu javnosti rada). Znog toga bi možda bilo zanimljivije videti šta se dešava trenutno u toj Americi kad je rečo informisanosti, transparentnosti, dakle i službenih tajni u politici predsednika Obame.

Nedavno, pred Kongresom, predsednik je rekao da će na čelu akcije potpune otvorenosti kako se troše budžetski dolari biti sam potpredsednik Bajden, da će se na internetu objavljivati svaki potrošeni (uloženi) cent, a većpostoji i blog Bele kuće sa milion sugestija, pitanja, ali – verovao to neko ili ne – i odgovora. Dovoljno je Amerikancima ulogovati se u Belu kuću. Tako je do 13. februara u 10 sati i 18 minuta na blogu „jaka srednja klasa“ – koju Obama hoće da obnovi – za dve nedelje bilo postavljeno 35.000 pitanja. Između ostalog i „šta je srednja klasa“ na šta je odgovarao Džared Berstin, prvi Bajdenov savetnik i glavni ekonomista.

Službena, državna tajna se takođe pojavila kao pitanje Obami. Njegov prethodnik DžordžBuš je to zaoštrio, pa su mnoga suđenja „zbog naconalne bezbednosti“ nekim nepoćudnim bila u potpunoj tajnosti. Uskoro se očekuje da će u Kongresu, uz pomoćpredloga senatora Kenedija i Obaminog ministra pravde Erika Holdera, pravo da proglase nešto službenom tajnom zbog bezbednosti imati – sudije.

Kako ovde nema mnogo kompjutera, pa ni navike širokog kruga stanovništa da ide na intenet, a ni nekih ovlašćenja sudijama u koje se ne bi mešala politika, možda je Kovačevićzaista dobar za diplomatsku upotrebu, kao svojevrsni ambasador, s tajnama tajne koje nekog i nešto skrivaju.