Krah obrazovanja je krah jednog naroda

Pitanje obrazovanja je najdublje suštinsko društveno pitanje. Razlozi zbog kojih se opozicione stranke u Srbiji njime bave površno nisu samo programske prirode; oni su politički, strukturalni i duboko kulturološki.

I. Zašto opozicija marginalizuje obrazovanje?

1. Izostanak „brzih političkih poena“

Obrazovanje je dugoročan proces čiji se rezultati mere decenijama. Politički akteri u hibridnim sistemima radije biraju teme koje proizvode trenutnu emocionalnu mobilizaciju (Kosovo, korupcija, cene), jer reforma školstva ne nudi „spektakl“ koji se brzo pretvara u glasove na izborima.

2. Problem „staklene kuće“: Strah od autentične reforme

Ozbiljna reforma podrazumevala bi reviziju svih diploma i akademsku lustraciju. Mnoge opozicione stranke zaziru od ove teme jer i same pate od negativne selekcije. Strah da bi „metla“ u obrazovanju mogla zakačiti i njihove kadrove drži ovu temu u domenu bezopasnih i uopštenih fraza.

3. Obrazovanje kao „pretnja“ populizmu

Postoji prećutni konsenzus političkih elita da kritički nastrojen građanin nije „zahvalan“ birač. Obrazovni sistem koji uči ljude da analiziraju i propituju autoritete direktna je pretnja za politiku populizma. Opozicija greši jer u obrazovanju ne vidi svoju jedinu šansu za dugoročnu pobedu – bez promene svesti birača, svaka smena vlasti je samo zamena jednog populizma drugim.

4. Rušenje režima umesto izgradnje sistema

Fokus opozicije je primarno na pitanju „Kako da dođemo do vlasti?“. Pitanje „Šta ćemo sa društvom koje je intelektualno devastirano kada tu vlast osvojimo?“ ostaje po strani, jer se nauka i prosveta smatraju luksuzom, a ne temeljem bez kojeg se svaka buduća vlast urušava.

II. Studentski pokret: Antisistemski, a ne opozicioni akter

Dok opozicija kalkuliše procentima, studentski pokret nastupa iz egzistencijalnog i generacijskog krika.

1. Borba za uslove normalnosti, a ne za mandate

Studenti ne traže funkcije, već pravo da u sopstvenoj zemlji žive, a ne da iz nje beže čim diplomiraju. Njihova političnost je radikalnija jer ne priznaje logiku trulih kompromisa. Dok opozicija želi da preuzme državu kakva jeste, studenti žele da promene samu prirodu države.

2. Odnos prema EU: Vrednosti iznad birokratije

Studentski pokret u Srbiji nije antievropski, ali je duboko kritičan prema aktuelnoj politici Evropske unije. NJihove zamerke su jasne:

* Neiskren pristup: EU se zamera zbog davanja podrške aktuelnoj vlasti zarad prividne stabilnosti i skrivenih interesa.

* Pasivnost: Studenti uviđaju da Brisel često zatvara oči pred urušavanjem institucija.

Stav studenata je suveren: „Hajde da prvo napravimo ozbiljno društvo, pa ćemo onda kao ravnopravan partner nastaviti pridruživanje.“

3. Tiha lustracija postojeće politike

Odbijanje saradnje sa strankama nije elitizam, već poruka da pasivnost i programska praznina opozicije imaju cenu. Studenti poručuju da se poverenje ne dobija automatski statusom „žrtve režima“, već dokazanim integritetom i jasnom vizijom.

III. Zaključak: Obrazovanje kao politički sukob budućnosti

Suštinska razlika se može svesti na jedan aksiom:

Opozicija razmišlja kako da upravlja postojećim sistemom, dok studentski pokret postavlja pitanje da li je taj sistem uopšte vredan opstanka.

Obrazovanje nije trošak u budžetu, već jedini preostali način da Srbija prestane da bude kolonija jeftine radne snage i postane suvereno društvo znanja. Bez ove svesti, svaka politička promena biće samo kozmetička.

Krah obrazovanja je krah jednog naroda. Pacijenti umiru od lekara koji su varali na ispitima; zgrade se ruše od inženjera koji su kupovali zvanja; pravda nestaje pred sudijama bez znanja i morala. Taj krah u Srbiji nije pretnja iz budućnosti – on je naša sadašnjost. Studentski pokret je jedini akter koji tu istinu stavlja u centar, zahtevajući promenu same logike po kojoj ovo društvo funkcioniše.

Autor je direktor Nacionalnog odbora IAESTE Srbije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.