Kraj ere evropskog oslonca na Vašington

Američka Nacionalna odbrambena strategija za 2026. godinu ne predstavlja naglu promenu, već formalizaciju geopolitičke neminovnosti koja se postepeno gradi već deceniju. Preusmeravanje američkih vojnih, tehnoloških i političkih resursa ka Indo-pacifiku i zapadnoj hemisferi direktno ogoljava evropsku bezbednosnu zavisnost od Vašingtona, stavljajući Stari kontinent pred istorijski ispit zrelosti.

Bilans asimetričnog partnerstva

Tokom prethodnih decenija, od bombardovanja Jugoslavije, Avganistana, Sirije i Libije do rata u Ukrajini, evropska spoljna i bezbednosna politika bila je u velikoj meri usklađena sa američkim globalnim prioritetima. Takav pristup doneo je ograničene bezbednosne dobitke, ali i niz destabilizujućih posledica koje su se, u različitim oblicima, vraćale Evropi: od migrantskih kriza izazvanih intervencijama na Bliskom istoku, preko energetske nesigurnosti koja je postala hronična sve do unutrašnjih političkih polarizacija.

Sličan obrazac vidljiv je i u Sahelu, gde je francusko unilateralno vojno angažovanje, bez šire evropske strategije i političkog konsenzusa, dovelo do gubitka lokalne legitimnosti. Umesto stabilizacije, usledio je talas vojnih pučeva u Maliju, Burkini Faso, Nigeru i Gabonu, nakon čega je Francuska izgubila ključni deo svog političkog i vojnog uticaja u Zapadnoj Africi. Taj slučaj pokazuje ograničenja evropskog delovanja koje se oslanja na ad hoc intervencije, bez dugoročne vizije i zajedničkog okvira.

Bez pragmatičnog redefinisanja odnosa sa Rusijom i Kinom, vođenog interesima a ne ideološkim refleksima, Evropa rizikuje da se u nastajućem multipolarnom poretku trajno pozicionira kao zavisna periferija, a ne kao samostalan akter. U tom kontekstu za pohvalu je poseta indijskog premijera Mudija i potpisani sporazum o saradnji.

Od „potrošača“ do „proizvođača“ bezbednosti

Rat u Ukrajini, kao i iskustva iz Sahela, razotkrile su strukturne slabosti evropskih vojnih kapaciteta. Bez američke logistike, obaveštajne podrške i strateškog transporta, evropske vojske trenutno nemaju kapacitet za vođenje složenih operacija visokog intenziteta.

Strategija SAD za 2026. godinu polazi od jasne premise: Evropa mora preuzeti primarnu odgovornost za sopstvenu konvencionalnu odbranu. To podrazumeva više od pukog povećanja budžeta; neophodno je prevazilaženje fragmentacije odbrambene industrije gde paralelni razvoj sličnih sistema iscrpljuje resurse i produbljuje tehnološku zavisnost od SAD.

NATO kao prelazno, a ne trajno rešenje

U tom kontekstu, NATO ostaje ključni bezbednosni okvir za Evropu, ali sve više kao prelazno rešenje, a ne kao trajna zamena za evropsku stratešku autonomiju. Dok Savez i dalje obezbeđuje odvraćanje i politički okvir saradnje, američka strategija jasno ukazuje da se od Evrope očekuje veći stepen samostalnosti unutar tog okvira. NATO može kupiti vreme, ali ne može nadomestiti odsustvo sopstvene evropske vojne i industrijske osnove.

Balkan kao test evropske odgovornosti

Balkan je decenijama bio prostor u kojem su Sjedinjene Države imale presudnu ulogu u donošenju ključnih političkih odluka. Nova američka strategija sugeriše smanjenu spremnost Vašingtona da se dugoročno bavi „zamrznutim konfliktima“ unutar Evrope.

U tom svetlu, Evropska unija će morati da pređe sa uloge regulatora na ulogu stvarnog bezbednosnog aktera. Stabilnost Balkana sve manje će zavisiti od signala iz Vašingtona, a sve više od sposobnosti Brisela da ponudi kredibilnu političku i ekonomsku perspektivu.

Energetska i tehnološka dimenzija

Rat u Ukrajini razotkrio je duboku energetsku ranjivost Evrope. Zamena zavisnosti od ruskog gasa zavisnošću od američkog LNG-a predstavlja promenu dobavljača i značajno povećanje troškova, ali ne i stvarnu stratešku autonomiju.

Američka Nacionalna odbrambena strategija za 2026. godinu dodatno potvrđuje da se bezbednost, energija i tehnologija više ne mogu posmatrati odvojeno. Bez ulaganja u sopstvene tehnološke i energetske lance vrednosti, Evropa rizikuje da se dugoročno zadrži na periferiji između američke i kineske sfere uticaja.

Zaključak

Strategija SAD za 2026. godinu ne najavljuje novi poredak, već potvrđuje kraj starog. Era u kojoj je Evropa mogla da se oslanja na trajni i bezuslovni američki bezbednosni angažman ulazi u završnu fazu.

Ukoliko evropske države ne preuzmu odgovornost za sopstvenu bezbednost i ne počnu da deluju u skladu sa sopstvenim interesima, Evropa rizikuje da ostane prostor koji snosi posledice odluka donetih van kontinenta.

Autor je ambasador u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.