Problem sa kreditima u švajcarskim francima traje već skoro deceniju, u Srbiji skoro bez izgleda na konačno razrešenje. Dostigao je usijanje ovih dana, nakon protesta korisnika kredita ispred zgrade Vrhovnog kasacionog suda i iznenadne posete predsednika Vučića protestantima.
Predsednik im je rekao da država može da im pomogne i da hoće da pomogne, ali da će to državu skupo da košta. Skoro istovremeno, profesorka Danica Popović objašnjava da je jedino rešenje da korisnici CHF kredita otplate te kredite u skladu sa ugovorom, jer svaka pomoć države košta poreske obveznike, to jest ove kredite bi otplaćivali i oni građani koji sa njima nemaju ama baš ništa.
Svaki korisnik CHF kredita će na ovo reći da ne želi da mu država pomaže, a pogotovu ne traži od države da njegov problem reši preko leđa ostalih građana Srbije. Oni očekuju, kao, uostalom i velika većina građana Srbije, da državni organi rade svoj posao. Ništa više i ništa manje.
U slučaju CHF kredita nadležni državni organi su više puta zakazali. U vreme kada su pojedine banke u Srbiji počele da nude ove kredite, Vlada je usvojila odluku da se subvencionišu stambeni krediti indeksirani u toj valuti, zajedno sa kreditima indeksiranim u evrima. Time je poslat signal građanima da su krediti u stranoj valuti solidan bankarski proizvod iza koga stoji država.
Često ova činjenica opovrgava podsećanjem da je tadašnji guverner NBS Jelašić javno upozoravao da su CHF krediti rizični. To bi, izgleda, trebalo da bude kompenzacija za grešku države što je odlučila da subvencioniše ove kredite.
Zaboravlja se da se uloga NBS i njenog guvernera ne svodi na to da guverner javno iznosi svoj stav o nekom bankarskom proizvodu. NBS je imala na raspolaganju mere predviđene Zakonom o bankama koje je mogla i trebalo da preduzme – na primer, ukoliko nije želela da administrira u ugovornom odnosu, onda makar da obaveže banke da klijente koji podižu kredit indeksiran u stranoj valuti obaveste o rizicima koje time preuzimaju, koristeći ovlašćenje propisano članom 44 stav 3 Zakona o bankama. NBS to nije učinila.
Nakon što je kurs CHF naglo porastao, NBS je 2011. reagovala tako što je donela Odluku o merama za očuvanje i jačanje stabilnosti finansijskog sistema. Tom odlukom dozvoljeno je kreditiranje fizičkih lica kreditima indeksiranim u stranoj valuti samo pod uslovom da je valuta obaveze evro. Mnogi su tada ocenili ovu meru NBS kao zakasnelu, jer 2011. niko više u Srbiji nije ni pomišljao da uzima kredit indeksiran u CHF. No, to je manji problem sa ovom odlukom. Veći je problem što NBS njome nije u isto vreme uredila i pitanje kredita indeksiranih u CHF čija je otplata bila u toku.
Tako je NBS svojom merom kreirala jednu paradoksalnu situaciju – da su krediti fizičkim licima indeksirani u CHF zabranjeni u pravnom sistemu Srbije, a da u isto vreme veliki broj kredita indeksiranih baš u toj valuti i dalje proizvode pravno dejstvo. S pravnog aspekta, nastao je problem primene (važenja) opšteg akta koji zabranjuje kredite indeksirane u CHF na pravne odnose zasnovane u vreme kada su krediti indeksirani u CHF bili dopušteni. Taj problem je NBS propustila da reši pomenutom odlukom.
Prema nepodeljenom stavu naše pravne teorije i sudske prakse, reč je o trajnim pravnim situacijama „u toku dejstva“ – situacije koje postoje delom u vreme važenja starog, a delom u vreme važenja novog zakona, odnosno opšteg akta.
U takvom slučaju, novi zakon (opšti akt) se neposredno primenjuje na još nesvršena fakta od dana njegovog stupanja na snagu. Iz ovoga sledi jasan zaključak – da su krediti indeksirani u CHF postali nevažeći 2011, momentom stupanja na snagu Odluke NBS, ali ni NBS niti sudovi nisu još uvek konstatovali tu činjenicu, a još manje su se bavili njenim posledicama. Umesto toga, NBS je 2015. godine obavezala banke da korisnicima CHF kredita ponude jedan od četiri propisana modela aneksa ugovora o kreditima u CHF, čime je, de facto, priznala pravnu snagu ugovorima koje je prethodno, 2011, već zabranila!?
NBS nije adekvatno reagovala ni kada je reč o drugim nepoštenim praksama banaka povezanim sa CHF kreditima. Pomenimo samo jednu od njih. Pošto im, izgleda, nije bio dovoljan profit ostvaren rastom kursa CHF, više banaka je nekoliko godina nezakonito uvećavalo svoju maržu, tako što su propuštale da koriguju (snize) kamatne stope na CHF kredite u periodu pada LIBOR-a, iako su na to bile obavezne u skladu sa ugovorima o kreditu. Lako je izračunati da je reč o ogromnom nezakonito stečenom profitu banaka, a može se osnovano postaviti i pitanje krivične odgovornosti banaka koje su svesno tako postupale.
Kako je reagovala NBS – tako što je naložila bankama da za iznos nezakonito naplaćene kamate umanje glavnicu kredita korisnicima, bez obaveze plaćanja zatezne kamate. Time je NBS povredila Ustavom i međunarodnim konvencijama zaštićeno pravo na imovinu korisnika kredita, jer je uzela sebi slobodu da umesto njih odlučuje o tome na koji način će im banke vratiti nezakonito naplaćenu kamatu i odriče se prava na zateznu kamatu!
Unazad više godina do Srbije dopiru informacije o efikasnim reakcijama drugih država i međunarodnih sudova na probleme zaduženih u CHF kreditima. Evropski sud pravde je više puta doneo odluke kojima je potvrdio ništavost tih kredita zbog činjenice da banke u vreme zaključenja ugovora nisu pismeno informisale klijente o rizicima koje preuzimaju podizanjem kredita indeksiranih u stranoj valuti. Iako Srbija nije članica EU, rezonovanje ugledne institucije kakva je Evropski sud pravde ne može se ignorisati, tim pre što je obaveza informisanja u predugovornoj fazi ugrađena u pravni sistem Srbije.
Pravo potrošača na informisanost bilo je propisano Zakonom o zaštiti potrošača iz 2005. godine (na snazi u vreme zaključenja spornih ugovora), kao jedno od osnovnih prava potrošača. Obaveza banaka da informišu klijente o rizicima kreditnog odnosa u koji stupaju izvodi se i iz načela savesnosti i poštenja i drugih osnovnih načela Zakona o obligacionim odnosima.
Mnogi korisnici kredita su podneli tužbe za raskid ugovora o kreditu zbog promenjenih okolnosti ili tužbe za poništaj. Evidentno je da se ti sporovi mogu rešiti u korist klijenata po oba ova osnova. Nagli rast kursa strane valute od pamtiveka u pravu ima status nepredvidive okolnosti, na koju ugovorne strane ne mogu uticati. Time je osnovi uslov za raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti propisan članom 133 Zakona o obligacionim odnosima ispunjen. Tužbe za ništavost imaju takođe svoje utemeljenje u činjenicama koje su gore navedene. Uprkos jasnoj pravnoj situaciji, sudovi u Srbiji spori su u rešavanju ovih tužbi i zauzimanju konačnog pravnog stava čime se, svesno ili ne, stavljaju na stranu banaka, narušavaju pravnu sigurnost i povređuju pravo na pravično suđenje.
U međuvremenu je mnogo korisnika kredita dovedeno na rub egzistencije ili je ostalo bez nekretnina kupljenih na kredit radi rešenja stambenog problema. Mnogi su oboleli, a pojedini su čak izgubili živote. Pomoć koju sada predsednik nudi tim korisnicima CHF kredita suviše kasno stiže. Oni koji će eventualno imati korist od nje nosiće krst da je njihov pokušaj da reše stambeno pitanje svoje porodice udario po džepu sve građane Srbije.
Zbog toga, hvala, radije ne! Jedino što traže korisnici CHF kredita je da državne institucije rade svoj posao.
Autorka je redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu i predsednica Komisije za zaštitu konkurencije 2007-2010
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
