Kreteni Srbije, ujedinite se

Kada nosilac najviše državne funkcije saopšti građanima da su „kreteni“, i to ne jednom, nego ponovljeno, pred kamerama, bez zadrške i bez trunke srama, naravno da nije reč o lapsusu, trenutnoj nervozi ili „narodskom jeziku“. Reč je o odsustvu elementarne samokontrole. Ali i o poruci. I to vrlo jasnoj.

Mogli bismo, naravno, reći da su u ovoj zemlji mnogo veći problemi od rečnika: korupcija, klijentelizam, zarobljene institucije, nasilje, siromaštvo, represija, rušenje univerziteta i kulture itd… Sve je to tačno. Ali upravo zato je važno govoriti o jeziku. Jer jezik nije sporedna stvar, nije ukras politike, niti njen prateći efekat – jezik je ugrađen u sve to. Jezik jeste politika.

Rečima se ne razmenjuju samo informacije. Rečima se gradi odnos prema drugima, prema stvarnosti i prema sebi. Jezik povezuje, ali i razdvaja. Može da imenuje, ali i da poništi. Može da objasni, ali i da ponizi. A kada dolazi sa pozicije moći, jezik nikada nije nevin. Zato je odgovornost za javnu reč srazmerna moći koju neko ima i koju vrši.

Kada predsednik jedne države mnogobrojne građane i stručnjake koji se protive njemu važnom i dragom projektu nazove „kretenima“, on ne iznosi mišljenje. On ima ispad, ali i vrši čin. Poručuje ko ima pravo da govori, a ko treba da ćuti i bespogovorno sluša. Još bolje, da mu kliče. Ko pripada, a ko smeta. Ko je „naš“, a ko je višak i smetnja. Uz to, preti da će tužiti i TOK, i policiju, i „neprijateljske“ medije, i neodređene „sve one“ koji su mu oteli igračku. Infantilnost izražena u jeziku savršeno prati infantilnost u shvatanju vlasti.

Moja baka je imala običaj da kaže brbljivcima: što više pričaš, to imaš više šansi da kažeš glupost. Postoji i ona stara: triput meri, jednom seci. I ona najkraća: ćutanje je zlato. Danas bismo rekli da je to bila elementarna etika govora. Svaka reč ima težinu. A mnoge imaju i posledice – naročito kada dolaze sa pozicija moći.

Nije ovo prvi put da reči izgovorene s vrha vlasti proizvode vrlo opipljive, fizičke i materijalne efekte. Kada je svojevremeno izjavio da je „normalno“ da vozači gaze one koji im „nalegnu“ na haubu, ubrzo smo imali još stvarnih gaženja na ulicama. Nije mu se to samo večno prezaposlenom i zabrinutom otelo, već je to bila poruka koja se, umnožena kroz tabloide i televizije sa nacionalnom frekvencijom, pretočila u dela. Reč postaje dozvola. Podsticaj. Jezik postaje čin.

Još je pogubnije ono što se dešava kada vlast posegne za najdubljim slojevima kolektivne traume. Kada demonstrante naziva „ustašama“, on ne vređa političke protivnike – on aktivira istorijski najopasnije okidače. Reč „ustaše“ u ovom društvu nije puka uvreda, niti obična politička etiketa. Ona priziva sećanja na masovno stradanje, egzistencijalni strah i dehumanizaciju. To nije metafora, već pozivanje na krvavo pamćenje koje nikada nije do kraja obrađeno. Brišući granicu između prošlosti i sadašnjosti, vlast proizvodi atmosferu u kojoj nasilje treba doživeti kao „odbranu“. U ovoj đavolje pažljivo odabranoj reči nema greške – ima samo namere. I posledica.

Zato je naivno (ili zlonamerno) tvrditi da je rečnik „manji problem“. U društvu u kojem se uvrede, pretnje i omalovažavanje sistematski normalizuju, nasilje nikada ne dolazi niotkuda. Ono se priprema. Neguje. Zaliva. Razgoreva. Rečima.

Međutim, svaka izgovorena uvreda govori više o onome ko je izgovara nego o onima kojima je upućena. Govor stvara svet, ali još više: govor izražava karakter govornika. Čovek se, govoreći, stalno iznova definiše.

U tom smislu, ovde nije reč samo o vulgarnosti kao stilu, već o vulgarnosti kao karakternoj strukturi. Postoje sofisticirane autokratije, sa uglađenim govorom i lažnim osmesima. A postoje i ove druge – sirove, grube, primitivne, koje ne kriju prezir prema građanima. Naša spada u ove druge. To je čini još težom za podnošenje.

Destruktivnost se kod takvih ličnosti ne ispoljava samo delima, već neminovno i govorom – jer se karakter uvek izražava u svim segmentima ponašanja. A kada takav karakter dospe na vrh vlasti, on prestaje da bude privatna patologija i postaje princip vladanja. Jezik tada više ne služi razumevanju, već ponižavanju; ne povezivanju, već disciplinovanju. Reč postaje oružje.

Reči, moram da ponovim i staknem, nisu samo sredstvo opisivanja stvarnosti – one je oblikuju. NJima ne razmenjujemo samo informacije, već i izražavamo sebe: svoje stavove, afekte i namere. Zato uvrede nisu sporedna stvar. One proizvode stvarnost. Normalizuju nasilje. Spuštaju prag prihvatljivog. Ako je u redu da predsednik države javno naziva građane „kretenima“ – a imali smo tu žalosnu „privilegiju“ da budemo nazivani i hijenama, lešinarima, ološem, imbecilima, bandom – onda postaje u redu i da ti isti građani budu gurani, prebijani i ućutkivani. Pa ako nas već, po toj logici, roditelji navodno nisu vaspitali i naučili pristojnosti – kao što, prema njegovim rečima, nisu uspeli ni roditelji novinara Mladena Savatovića – dovešće nas on u red. Samo što nikada nismo čuli da su ti mladi studenti, više od tri decenije mlađi od tog „vaspitanog“ i „zrelog“ predsednika, niti novinari koje svakodnevno vređa, ikada koristili takav rečnik prema njemu i njegovima. Razlika u godinama, očigledno, ne garantuje razliku u samokontroli, tj. u pristojnosti.

Pri tom, ne treba gubiti iz vida ključnu stvar: asimetriju moći. U društvu u kojem su građani sistematski ponižavani i obespravljeni, može se razumeti – pa i tolerisati – grublji govor pobunjenih. Ali nosioci vlasti takav luksuz nemaju. To je cena privilegovanog položaja. Ne može i jare i pare. Vlast se ne meri samo ovlašćenjima, već i odgovornošću. Posebno u govoru. I ne, ovde nije reč o „slobodi govora“. Sloboda govora nije sloboda vređanja sa pozicije moći. Sloboda govora je zaštita slabijeg, a ne privilegija jačeg.

Ako je „kreten“ svako ko misli drugačije, ko pita, sumnja i ne pristaje – onda je to najveći kompliment koji ova vlast može da nam uputi.

Zato, kreteni Srbije – ujedinite se i istrajte.

Autorka je psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.