Krivi ste vi – kriv(c)i smo mi

Tiče se i onih koji, nesvesni činjenica, svoju istinu traže na stranicama provladinih medija i tabloida, kao i onih koji su statisti u vašarskim šatrama postavljenim u centru Beograda, ili su deo putujućeg cirkusa i plaćene publike koja za siću aplaudira onom što po svaku cenu, iako gubitnik, želi da bude pobednik – i koji, poput infantilnog, pobenavelog mladića, pokušava da svima nametne svoju volju, mašući rukama po savetu stručnjaka za javni nastup.

Tiče se svih nas koji volimo ovu zemlju, jer je u toku jedno od najbesramnijih prekrajanja činjenica, zamenjivanja teza, medijskog spinovanja i konstruisanja pogrdnih narativa u novijoj srpskoj političkoj istoriji.

Taj proces ima za cilj da diskredituje mladost, znanje i stručnost, da ukine institucije, a nametne samovolju, strahovladu i neograničenu vlast pojedinca i kartela na vlasti – gurajući društvo u otvorenu diktaturu.

Nazovimo stvari pravim imenom: ovaj proces je pokrenut da bi se prikrile činjenice i skinula odgovornost sa svih koruptivnih radnji i afera koje se vezuju za vladavinu Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke od 2012. godine, a koje su kulminirale obrušavanjem nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibijom šesnaestoro nedužnih ljudi.

Da bi ironija bila veća, a paradoks potpuniji – krivci se sada ne traže među onima koji su poslednjih trinaest godina u svemu tome aktivno učestvovali i sve zakuvali, niti se govori o prihvatanju bilo kakve odgovornosti sa njihove strane.

Naprotiv, krivica se prebacuje na akademsku zajednicu i na one koji su smogli snage i hrabrosti da glasno i jasno kažu: „Nešto je trulo u državi Srbiji.“

Krivi su, dakle, studenti.

Krivi su profesori.

Krivi su nastavnici.

Krivi su učitelji.

Kriv je rektor.

Kriv je univerzitet.

Kriv(c)i smo mi.

Reč je, složiće se svi koji umeju da dešifruju i razotkriju manipulativne iskaze, o medijskom konstruktu – komunikacijskom narativu koji se oslanja na retoričke mehanizme manipulacije i propagande, koristeći specifične tehnike ubeđivanja.

O tome je govorio Filip Breton u knjizi Izmanipulisana reč (La parole manipulée), razlikujući afektivnu i kognitivnu manipulaciju i načine na koje se jezik koristi kao sredstvo obmane u političkom i medijskom diskursu. Breton nas podseća da i argumentacija i manipulacija mogu koristiti iste postupke, ali sa različitim ciljevima – prvi kako bi podstakao dijalog i mišljenje, drugi kako bi mišljenje onemogućio.

Kada predsednik Vučić i njegovi sateliti i epigoni u svojim nastupima teže stvaranju slike sveta koja izgleda stvarna, ona je zapravo zasnovana na neosnovanim uzročno-posledičnim vezama. Primenom tehnike manipulatorskog „kadriranja“ i preraspoređivanja činjenica, stvarnost se svesno izobličava, a istina maskira.

U tim govorima prepoznajemo ono što Andreas Frojnd naziva „rečima-zamkama“ – izrazima koji, iako naizgled neutralni, imaju snažan ideološki naboj i unapred usmeravaju mišljenje. Izrazi poput: takozvani protesti, obojena revolucija, navodni studenti, blokade normalnog života, rušenje ustavnog poretka, politička zloupotreba univerziteta, protesti bez cilja – izgledaju deskriptivno, ali su zapravo normativni.

Oni vode slušaoce ka unapred definisanom zaključku, bez suštinske rasprave, zamagljuju realne probleme i postavljaju moralnu dihotomiju: „mi“ koji štitimo red, i „oni“ koji ruše sistem.

Pored demagogije i tzv. misaonih koloseka, pomenuti akteri koriste i „poluge uveravanja“ – pojmove koji funkcionišu poput Pavlovljevog uslovnog refleksa. Klajd Miler ih je nazvao polugama otrova (poison device) i polugama vrline (virtue device).

Tako izrazi kao što su: mrzitelji, teroristi, obrazovni genocid, blokaderi, soroševci, anarhisti, zločinci, deca tajkuna, neradnici – služe za automatsku delegitimizaciju i demonizaciju protivnika. Suprotno njima, tu su i izrazi koji funkcionišu kao „poluge vrline“:studenti koji žele da uče, patriote, državotvorci, legalisti – pojmovi koji treba da prizovu vrednosti kao što su sloboda, pravda, otadžbina, demokratija, solidarnost.

Ovu kratku stilsko-retoričku analizu govora i manipulativnih narativa koji ovih dana preplavljuju medijski prostor valja zaokružiti promišljanjem o širem značenju jezika i moći u savremenom društvu. Kada govor postane oruđe za izokretanje stvarnosti, a politički narativi sredstvo za potiskivanje odgovornosti i istorije, tada ni institucije ne ostaju pošteđene njihove destruktivne sile.

Najave o stvaranju „novog nacionalnog Univerziteta“ na prostoru Ekspa, kao i pokušaji da se lansira novi politički pokret pod firmom narodne volje, ne mogu prikriti duboke pukotine koje su posledica godina urušavanja institucija, zloupotrebe moći i izbegavanja odgovornosti.

Pad nadstrešnice u Novom Sadu i tragična pogibija nedužnih ljudi nisu izolovani incidenti, već simbolički vrhunac urušavanja sistema koji je godinama građen na lažima, bežanju od odgovornosti i ignorisanju upozorenja. Afera za aferom, a bez razrešenja – ostaje samo osećanje kolektivne krivice: kriv(c)i smo svi, jer smo kao društvo dopustili da se takve devijacije učvrste.

Uprkos svemu, obrazovanje ostaje jedan od poslednjih bastiona otpora. Pokušaji da se sistem podredi tržištu, spoljnim uticajima i ideološkim matricama nailaze na odlučan otpor akademske zajednice i građanskog društva. U toj borbi – ne samo za univerzitet, već i za istinu, odgovornost i budućnost – ishodi se neće određivati propagandom, već svešću naroda koji pamti i izborima koji će odgovorne gurnuti u senku istorije koju niko ne želi da pamti.

Autor je univerzitetski profesor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.