Kulturni rat kolumniste

Aleksej Kišjuhas, „tražeći kvaku“ u prošlonedeljnom nastupu, u svojoj kolumni kaže da je Beogradska filharmonija zaista želela da se zahvali izabranoj publici što ne dolazi. Po njegovom mišljenju, poruka na plakatu bila je uvredljive prirode, a filharmoničari su pokazali veliku dozu nepristojnosti i neprimernog ponašanja u svom arogantnom izlaganju.

Za početak, netačna je informacija da je gospodin Vladimir Đukelić, tzv. „vođa kreativnog tima Fondacije Beogradske filharmonije“, tvrdio da je sezona rasprodata – verujem da bi se svi prijatno iznenadili da jeste (posećivali mi Filharmoniju ili ne) s obzirom na to da je počela 9. septembra.

Ispravna informacija glasi da je gest na uglu Strahinjića Bana i Kapetan Mišine zapravo bila „najava početka nove sezone Beogradske filharmonije, za koju su karte većunapred rasprodate. „Drugim rečima, karte su rasprodate za početak nove sezone, odnosno za prvo veče. Oni koji žele da posete Beogradsku filharmoniju, naravno još uvek to mogu da učine.

Ipak, bez obzira na navedenu grešku – koja nije toliko minorna imajući u vidu da ipak može u nekoj meri uticati na prodaju karata Filharmonije – ključni propust autora jeste shvatanje suštine koncepta viralnog marketinga. Viralni marketing je vid promovisanja brendova putem postojećih društvenih i medijskih mreža (kao što su Facebook, Twitter, Youtube i sl.), a najčešće kroz kratke, efektne i, vrlo često, kontroverzne spotove. Da bi ovaj vid marketinga bio upečatljiv, vrlo često se apeluje na predrasude, društvene norme i jake emocije, što gledaocima budi želju da međusobno podele (kroz diskusiju, putem društvenih mreža ili mejlom) dotične video klipove, stvarajući takozvani „viralni“ efekat.

Jedan dobar primer ove vrste marketinga koji je kružio internetom prošle godine jeste reklama za Hajneken pivo, a „eksperiment“ se dogodio u Milanu u noćutakmice Lige šampiona. Naime, 200 ljudi je učestvovalo u ubeđivanju više od hiljadu svojih poznanika da prisustvuje jedinstvenoj kulturnoj manifestaciji za vreme meča – devojke su nagovarale svoje momke, šefovi zaposlene, a profesori studente. Nekoliko instanci „vrbovanja“ je čak i dokumentovano na videu gde se niz studenata, momaka i drugih „žrtava“ vidljivo razočarava pri pomisli na eventualno propuštanje fudbalskog meča zarad koncerta klasične muzike. Dotičnoj manifestaciji prisustvovali su mediji, koji su uživo prenosili reakcije i ponašanje svih hiljadu ljudi koji su nesrećno zevali dekoncentrisano slušajući ansambl na bini.

Međutim, petnaest minuta nakon početka izvođenja, na ekranu iza ansambla koji je iznenada počeo da svira himnu Lige šampiona, pojavile su se neočekivane poruke. Prvo je publika upitana: „Teško je reći ne šefu, je l’?“ pa zatim „A devojci?“ Na kraju je pitana: „Kako ste mogli uopšte da pomislite da propustite tekmu?“

Uzvici začuđene publike, pa zatim i smeh koji je počeo da se širi salom, kulminirao je aplauzom kada je usledio direktan prenos meča. Oduševljena publika, naizgled osuđena na veče „dosadne“ klasične muzike, provela je narednih sat i po vremena uživajući u nečemu što nosi manju kulturnu vrednost od originalnog programa. Šta bi se desilo da se italijanska javnost pobunila protiv događaja? Šta bi bilo da je neko smatrao da treba da tuži Hajneken za emitovanje „obmane“ u kojoj je učestvovao bez davanja saglasnosti? I najvažnije, zašto se italijanska intelektualna elita nije uhvatila za glavu kao naša i zabrinula za zdravlje kolektivne svesti?

U kom momentu smo kao nacija izgubili smisao za humor u toj meri da nam čak i jedan marketinški podvig postaje razlog za ljutnju i očitavanje lekcija o lepom ponašanju zaposlenima u jednom kulturnom establišmentu?

Jedno je kritički pristupiti tumačenju utisaka sa društvene manifestacije, a nešto sasvim drugo manipulisati i nesavesno tumačiti informacije i izjave sa ciljem izvlačenja nepotrebno pežorativnih zaključaka. Ovi zaključci ne samo da nisu konstruktivni nego u velikoj meri i hrane poremećene vrednosti ovog društva, kao i druge bolesti koje ga izjedaju. Kišjuhas optužuje Filharmoniju za započinjanje kulturnog rata, a onda publiku iz Strahinjića Bana naziva „džipčijama,“ „trenerkašima“ i „plavušama“, time olako praveći istu onu manihejsku dihotomiju za koju optužuje i filharmoničare.

Sam stil koji je upotrebljen pri pisanju ovog članka kao da je namenjen da bude uvredljiv. Uvredljiv kako prema „džipčijama“ iz Strabana, tako i prema „nadobudnim muzikantima“ sa Studentskog trga. Međutim, zar to nije jedna od osnovnih odlika iste te nadobudnosti i nepristojnosti za koje su optuženi muzičari Filharmonije i posetioci Pastisa?

Moje tumačenje, potpomognuto izjavom gospodina iz produkcijske kuće, nije toliko negativno, ali ni toliko nepotrebno komplikovano kao što je tumačenje kolumniste Danasa. Ne tvrdim, naravno, da ovaj čin nema dozu kontroverznosti u sebi. Bez tog elementa, sumnjam da bismo još uvek čitali i pričali o tome (što je svakako i bio cilj).

Sa druge strane, moj zdrav razum mi ne dozvoljava da protumačim da je toliko vremena, energije, pa i novca, potrošeno na hir – da je čitav kreativni tim angažovan sa ciljem da pet muzičara arogantno i nadmeno paradira „kulturnu uzvišenost.“ Naprotiv. Verujem da je konkretna lokacija izabrana iz tri razloga. Prvo, zato što je Strahinjića Bana simbol urbane elite koja se u velikoj meri, i sa raznih strana, smatra kulturno propalom u odnosu na ranija vremena, te i da je dobra startna pozicija da se i mi zapitamo o svojoj kulturi. Drugo, zato što je dotična publika zapravo manjina koja može sebi priuštiti odlazak u Filharmoniju. Treće, i poslednje, zato što svi nosimo određene predrasude o tom beogradskom ćošku. Ja sam, nažalost, bila u prilici da tamo prisustvujem jednom nasilnom obračunu, a neko drugi možda redovno posećuje ili ima prijatelje koji to čine i nikada nije imao bilo kakvih problema.

Ono u šta ja verujem jeste da naše tumačenje ovog društvenog čina (treba da) govori više o nama samima nego o tome ko je tog dana na uglu dve ulice u Beogradu bio arogantan i nadmen, ko je imao skupa kola, ko od njih posećuje Filharmoniju, a ko ne, ko je obrazovan, ko nije. Od većeg značaja je da li smo se mi zapitali – kada sam ja bio poslednji put u Filharmoniji?