Kvarenje demokratije

Snežana Kresoja Parafraza tvrdnje Klintona Rositera da »nema Amerike bez demokratije, nema demokratije bez politike i nema politike bez partija« profiltrirana kroz srbijanski socio-politički kontekst nameće najmanje dva pitanja: u kojoj je meri naša politička stvarnost »institucionalizirana neizvesnost« (polazeći od minimalnog razumevanja demokratije) i drugo, pitanje kapaciteta političkih stranaka da usklade »javne strasti i interese« i artikulišu interese građana, ili zaoštrenije, u kojoj meri stranke doprinose procesima »kvarenja demokratije«?
Izveštaj Freedom House „Nacije u tranziciji 2007“ koji prati procese konsolidovanja i poštovanja demokratskih standarda u 29 država srednje Evrope i srednje Azije (analizom sedam oblasti: izborni procesi, civilno društvo, nezavisni mediji, vladavina prava i lokalna samouprava, nezavisnost sudstva i korupcija), ocenjuje da se poštovanje demokratskih standarda u Srbiji popravilo u odnosu na prethodnu godinu. Ocenom 3.68 Srbija zadovoljava kriterije manjkave, polukonsolidovane demokratije, a najznačajniji napredak ostvaren je u oblasti civilnog društva.
Brojne manjkavosti tiču se sposobnosti sistema da funkcioniše shodno pravilima koja podrazumevaju transparentnu i jaku institucionalnu infrastrukturu. Srbijanska država, zarobljena i zagušena mrežom interesa političkih i ekonomskih elita, nema snage da tranzicione procese zaokruži i ostaje paradigmom pojave, u literaturi poznate kao održavanje ravnoteže (ekvilibrijum) parcijalnih reformi. Ta parcijalnost ugrožava konsolidaciju demokratskih procesa, otežava i usporava izgradnju institucija i poništava odgovornost građana za očuvanje temeljnih vrednosti demokratije, uvodeći umesto kategorije kritičke javnosti – kategoriju ćutljive i apatične većine.
Najmanji zajednički sadržalac interesa i političkog angažmana je građanin, a esencija društvenog i egzistencijalnog samopotvrđivanja je građanska hrabrost. Partitokratski srbijanski simbolički matrix ideale dobrote, istine i pravde (ideale antičkog bavljenja politikom) diskredituje do te mere da ih izvrgava ruglu i podsmehu, te smešta u ropotarnicu neupotrebljivih i zastarelih pojmova. Paradoksalno, uprkos »puzajuće partitokratske diktature« koja guši i poništava sve napore partijama nepripadajućih građana da kreiraju društvene sadržaje izvan partijski zadatih koordinata i poništava slobodu i dostojanstvo kompetentnih a partijama nepripadajućih, političke stranke u Srbiji su u procesu vlastitog dokidanja.
Procese »kvarenja demokratije« možemo detektovati i analizom prepoznatljivih obrazaca partijskog delovanja: (1) Partije diskredituju važnost promovisanja vrlina slobodnog i dostojanstvenog građanina kao i akte demonstriranja građanske hrabrosti: poželjnim se promovišu vrline odanih podanika. (2) Partije (posebno sa predznakom demokratske) diskredituju značaj građanskog angažmana: podstiču se apatija i izborna apstinencija porukom da je promena nemoguća i da dogovor partijskih vrhuški (re)definiše izbornu volju građana. (3) Unutarstranačka struktura je nedemokratska, autoritarna i temelji se po definiciji na idolopokloničkom odnosu prema lideru. Emanirajući i praktikujući nedemokratičnost i autoritarnost, partije teško da mogu biti nosioci procesa demokratske konsolidacije. (4) Zloupotreba i deficit demokratskih procedura (kako unutar stranke, tako i u praktikovanju vlasti na svim nivoima) vodi, u konačnom, razaranju demokratskih vrednosti i urušavanju institucionalnih, materijalnih i ljudskih kapaciteta. (5) Političke stranke sve manje artikulišu interese određenih socijalnih grupacija, ali se sve jasnije profilišu kao interesne grupe koje uzurpiraju javni prostor. (6) Institucije lokalne, pokrajinske i republičke vlasti i vršioci funkcija (po definiciji servis građana) postaju isključivo servis partijskih aktivista. (7) Proces donošenja odluka pretvara se u ritualno okupljanje partijskih klika i koterija; javne rasprave i građanska participacija su ili zaboravljeni relikt, ili efektan marketinški slogan. (8) Nepoštovanjem Zakona o finansiranju političkih stranaka podstiče se netransparentnost finansiranja, a partije postaju značajan generator korupcije: izveštaji koji se podnose manjkavi su i nekompletni. (9) Partije preuzimaju ulogu paralelnog Tržišta rada, zapošljavajući podobne, lojalne i najčešće nekompetentne ali zaslužne aktiviste i fabrikujući nepotrebna radna mesta. Funkcionalizacija političkog angažmana, kao jedini mogući način rešavanja egzistencijalnih problema, najveći je poraz koji su građani Srbije doživeli nevoljno postajući korumpiranim saučesnicima. (10) Formiranje neautentičnih ličnosti, podanika i poslušnika kao strategija rada sa članstvom posebno se očituje u činjenici da napredovanje u partijskoj hijerarhiji (a time i partijske apanaže u budućnosti) podrazumeva bliskost sa liderom (i lideru najodanijih). Članovi partija, posebno mladi, uvode se u stvarnost (ne)dostupnih, krugova posvećenih, u koje se ulazi samo po preporuci. Ljudski i profesionalni kvaliteti nisu preporuka.
Konačno, umrežene interesne grupe raznih partija, podržavajući se međusobno, delegitimišu i diskredituju rad lokalnih, pokrajinskih i republičkih organa vlasti angažmanom nestručnih, politički neiskusnih, korumpiranih, šaljući poruku partijski neangažovanim da im nije mesto u Srbiji. Tu poruku očito razume 70 posto mladih koji ne vide budućnost u ovoj zemlji.
I umesto epiloga: život u Srbiji, umesto »herojskim činom, postaje rutinski posao organizacije«.