Larma lažnih moralista

Pavle Radić Haški tribunal? To je elementarno osećanje stida. Stida zbog gadosti koje su rađene na prostorima nekadašnje nam države, stida zbog ratne ideologije svedene na „ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo“, prazločin iz kojeg su izvirali svi potonji zločini, stida zbog manipulacija zločinima, zbog odsustva saosećanja prema žrtvama, zbog licemerja prema Tribunalu. Uz sve njegove slabosti, njegovo osporavanje i nipodaštavanje, selektivna „patriotska“ larma iz ove ili one sredine ukazuje pre svega na nečistu savest larmadžija. Previđati „ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo“, tu prolegomenu potonjih zločina, znači ne samo zamagljivanje prošlodecenijske antologije sramote nego i amnestiju, pa i produžavanje sistema vrednosti koji je proizveo političku, moralnu i materijalnu katastrofu.
Da li se Haškom tribunalu može šta prigovoriti? Svakako. Samo, licemerno je da ga moralno i pravno osporavaju oni koji sve čine da ga kompromituju kao ideju, kao moralni i pravni reper, a u isto vreme skoro farsično preduzimaju selektivno krivično sankcionisanje zločina i njihovih egzekutora u svojoj sredini. Licemerno je da na njega dižu galamu oni koji svojoj javnosti izbegavaju da objasne kako su zločini bili mogući, na kojim ratnim programima su bili utemeljeni, da objasne kako su masovnim manipulacijama obični ljudi, kroz širenje ratne histerije, postajali zločinci. Licemerno je da protiv Tribunala larmaju oni koji se nisu jasno i nedvosmisleno distancirali od ratne „patriotske“ matrice. Otuda ne čudi da je i danas, budući da žive u ambijentu prećutanih i relativizovanih zločina, ima nemalo mladih koji javno demonstriraju slogane „Nož, žica, Srebrenica“, „Ubij, zakolji da Šiptar ne postoji“, da se javno prodaju i nose majice sa slikama optuženika za najteže ratne zločine, da se pod vašarskim šatrama pevaju pesme o njima, da se po amfiteatrima pojedinih fakulteta održavaju dobro posećene tribine u korist njihove moralne rehabilitacije. U javnosti ne samo da ne postoji snažniji unutrašnji moralni poriv da se zločini objasne i sankcionišu, nego se osporavaju i oni malobrojni pojedinci i građanska udruženja koja podsećaju na nesankcionisano zlo.
Moralno pravo na kritiku rada Haškog tribunala, uključujući i pojedine presude, nemaju oni koji kriju optužene za ratne zločine, koji Tribunalu podmeću falsifikate, koji pripremaju svedoke za lažno svedočenje ili ih zastrašuju, koji su više usredsređeni na relativizovanje zločina i koji izbegavaju da bar elementarno namire pravdu prema žrtvama. To važi za sve koji su na bilo koji način povezan sa ovim Tribunalom, za sva društva i države. Današnja moralna, politička i pravna pozicija nažalost velikog dela društvenih elita Srbije, u tom smislu ih ne kvalifikuje za verodostojne kritičare Tribunala.
Neka na Haški tribunal prvi baci kamen onaj ko je učinio sve da bez spoljne prisile prođe kroz vlastito moralno pročišćenje nakon strahota protekle decenije. Moralno pravo na kritiku Tribunala imaju oni malobrojni pojedinci i građanska udruženja među nama koji se, izvrgnuti stalnim osporavanjima i pretnjama dominantne političke, kulturne, crkvene i ine javnosti, hrabro bave nedavnom prošlosti. U društvu nepouzdanih institucija, pomućenih moralnih i političkih vrednosti, značaj takvih pojedinaca i građanskih udruženja je dragocen, isceliteljski. Oni mogu prigovoriti Tribunalu zbog dugotrajnih i komplikovanih procedura, oni imaju kredibilitet da komentarišu njegove presude. Ako oni izraze utisak da se ponekad čini da je briga sudskih veća da se ne ogreše o prava optuženih naizgled često veća od brige da se namiri pravda prema žrtvama, onda to treba shvatiti ozbiljno. Pre svega u Tribunalu. To se odnosi i na pojedine presude, poput one izrečene Haradinaju, ranije Vukovarskoj trojci (na koju je bilo velike povike u Hrvatskoj), ili pak nekim drugim prošlim ili budućim presudama. Za sve neadekvatne presude Tribunala, za svaku nenamirenu pravdu prema žrtvama, moralna hipoteka pritiskaće pre svega narod i društva iz kojeg zločinac potiče, pa tek onda Tribunal i njegove nedorečenosti. Nenamirene pravde prema pobijenim na Ovčari, u Bratuncu, Zvorniku, Prijedoru, Medačkom džepu, na Radonjićkom jezeru, Drenici i drugim brojnim stratištima, teretiće pre svega spska, hrvatska, bošnjačka, albanska društva i zajednice. Oni koji ne raščiste te mračne hipoteke, teško da mogu srediti i moralno utemeljiti svoje zajednice.