Lažna slika o pomirenju

Potomci i rodbina streljanih kao i članovi Udruženja srpsko-nemačko-austrijskog prijateljstva već se godinama zalažu da se tu podigne pomenuto spomen-obeležje, u vidu 4 metra visokog krsta.

Zagovornici tog poduhvata zalažu se da se, konačno, „završi Drugi svetski rat“. Bez tog pomirenja mira ne može biti. Zamisao je lepa samo za pomirenje treba da postoje najmanje dve strane. Jedna strana, jevrejska, tu je, ali druga se ne vidi, sem po rečima, tačnije, po prećutkivanjem činjenica.

Prošle godine taj poduhvat nije realizovan. Pretpostavljam da je moje zalaganje za stvarno a ne formalno pomirenje doprinelo da do toga ne dođe, da se to spomen-obeležje ne podigne.

Sa starim argumentima krenuli su zagovornici ovog poduhvata i ove godine.

Kakvo je to pomirenje kada se prećutkuju da su Jevreji tu ikada živeli? Na pozivnici za prošlogodišnju svečanost osveštenja pomenutog obeležja piše da su „Nemci tu živeli tri veka sa svojim susedima u miru sve do jeseni 1944“. Da su Jevreji deportovani već u leto 1941. se ni ne spominje. Verovatno, po njima Jevreji nisu bili dostojni da se smatraju susedima bez obzira što su živeli kuća do kuće, jedni uz druge. Nije, očigledno, zgodno da se spominje prisustvo Jevreja, bolje je taj zločin – s današnjeg stanovišta – „gurnuti pod tepih“ (mnogi, verovatno, i ne znaju da su tu Jevreji živeli i pre nego što su Nemci ovde naseljeni). Da li je ovakvo prećutkivanje znak dobre volje da se teži „okončanju Drugog svetskog rata“ i time pomirenju?

Uništenje jevrejske zajednice u Banatu, kao i drugde, obavezno praćeno je kao sastavnim delom proterivanja, besomučnim pljačkanjem, kada je iz jevrejskih domova sve odneto, do poslednje čaše.

U svom članku o toj temi, prošle godine predložio sam da se od opljačkanog novca i ostale imovine, makar simbolično obnovi neko obeležje da se vidi neki trag o boravku Jevreja u ovom kraju ili obnovi stratište između Pančeva i sela Jabuke, gde su Jevreji (i iz Banata) streljani ili slično neko skromno obeležje. U Vršcu toga nema. Kada sam taj predlog dao prošle godine i nisam dobio odgovor, ponovo sam pisao i onda ih ponovio. Na to sam dobio epitet da sam „betonglava“. Ne znam šta bi ta reč značila na srpskom, možda na nemačkom glasi „Betonkopf“ a označava nekog bolesno tvrdoglavog, valjda zbog toga što sam ponovio predlog. Poodmaklih sam godina, bio sam maturant pred izbijanje Aprilskog rata, dobio sam u životu svakojake epitete ali ovaj još nisam imao. Zahvaljujem se na tome.

Sad je predloženo ako hoćemo neko obeležje za vršačke Jevreje, da ga podignemo sami (nisam iz Vršca, dom mi je bio u Banatu udaljen, bar, 250 km). U Vršcu posle rata jedva da je bilo Jevreja a sad već pola veka ili i više nema nijednog. Ko da podigne to spomen-obeležje? Jevrejsko groblje u Vršcu „prodato“ je, ali da li je neko nešto i platio, ne znam, a i ako je platio, taj novac je podeljen osiromašenim povratnicima iz logora bez igde ičega, što je ranije bila praksa. Uostalom, na ulazu u groblje postojala je mala tabla gde je pisalo šta se tu nalazi. Te table odavno nema. Sad se predlaže da takvu tablu obnove Jevreji sami (koji?) iako bi se od malog dela, zaista malog, moglo učiniti bez teškoća. Nemačka država pristojno je obeštetila te izbeglice. Znam da su neki od njih čak tražile obeštećenje od nemačke države i za od Jevreja oteto poljoprivredno zemljište, jer je ono bilo nemačko(!) pre bekstva.

Krivica se ne nasleđuje, nema kolektivne krivice, što ne znači da potomci nemaju moralnu obavezu prema potomcima onih kojima su njihovi stariji učinili toliko zla. Ako jasno i nedvosmisleno, bez „ako“, bez „međutim“ i bez „ali“, izjave da se izvinjavaju i kaju za nedela svojih očeva, dedova i drugih srodnika, onda se može govoriti o istinskom pomirenju. Video sam dve velike izložbe o istoriji i životu podunavskih Nemaca ali nigde, baš nigde nijednom rečju nema ništa prikazano šta je ovde učinjeno Jevrejima.

Kada se nevinim nemačkim žrtvama ubijenim u jesen 1944. podigne spomen-obeležje i postave ploče s urezanim imenima tih nevinih nesrećnika, kao što je urađeno na novosadskom keju kraj Dunava uz spomenik onima koji su januara 1942. ubijeni i bačeni pod led zamrznute reke (tzv. „racija“), onda će se Jevreji duboko pokloniti pred takvim spomen-obeležjem. Pred spomen-obeležjem na mestu gde su streljani i pokopani ratni zločinci, dželati i njihovi pomagači, neće biti pomirenja, jer to ne sme ni biti. Nisu dželati samo oni koji su svojeručno ubijali, to su i funkcioneri petokolonaškog Kulturbunda, pripadnici raznih policijskih službi pa i gradonačelnik okupatorske vlasti jer se ta funkcija ne može obavljati bez saradnje s tom policijom bez obzira da li je ta osoba u mirnodopskim okolnostima bila pristojna i poštena ili nije.

Javljam se samo u svoje ime. Niko me nije ovlastio da bilo koga zastupam, iza mene ne stoji nijedan lobi, ni jedna ličnost. Kao „glas vapijućeg u pustinji“, ako ne dođe do prihvatanja predloženih postupaka ili njima sličnih, od predstavnika nekadašnjih Nemaca i njihovih potomaka iz ovih krajeva, preostaje mi samo da vidim i dalje licemernost i srozavanje morala i lažno „mea culpa“, da vidim kako se dželati i njihove žrtve izjednačuju a da onda o toj sramoti obavestim svoje prijatelje, poznanike u svetu da i oni znaju šta se kod nas zbiva pod lažnom slikom o pomirenju na ovom području, u Banatu.

Hoće li to koristiti ovoj sredini, ne znam.

Autor je univerzitetski profesor u penziji iz Novog Sada