Lekcije iz Nepala: Ako država napada građane, građani će napasti državu

Da vidimo šta imaju zajedničko Srbija i Nepal i može li se nešto naučiti iz političke situacije ove države na južnim padinama Himalaja.

Nakon tranzicije od monarhije ka republici 2008. godine, Nepal je počeo sa izgradnjom demokratskih institucija. Međutim, one su od samog početka zarobljene od strane kartela političkih elita koje državu tretiraju kao resurs za eksploataciju, a ne kao entitet kojim treba upravljati. Nepalci su toga svesni već godinama, ali su bili nemoćni da nešto promene.

Neposredni okidač za masovne proteste protekle nedelje bila je iznenadna odluka vlade da 4. septembra zabrani 26 velikih platformi društvenih medija, navodeći kao razlog neuspeh da se registruju kod lokalnih vlasti. Ovaj očigledan čin cenzure je usledio u jeku viralne kampanje na društvenim mrežama koja je razotkrivala raskošan životni stil dece političara (#NepoKid, #NepoBabies).

Zabrana društvenih medija bila je katastrofalna greška vlasti jer je napala primarni prostor Generacije Z za izražavanje, društveno povezivanje i poslovne aktivnosti. Zbog toga je Generacija Z pokrenula mirne proteste, ali koji su već 8. septembra eskalirali u nasilne sukobe jer je odgovor države bio trenutan i brutalan. Snage bezbednosti su koristile bojevu municiju, što je rezultiralo smrću najmanje 22 osobe i stotinama povređenih.

Kao odgovor, demonstranti su se upustili u masovno uništavanje imovine, paleći parlament, vrhovni sud, sedišta medija i privatne rezidencije najviših političara. Te snimke iz Nepala su se proširile društvenim mrežama u Srbiji kao mogući put do pobede nad tiranijom. Međutim, da li bi taj put bio u ovom trenutku opravdan?

Događaji u Nepalu ilustruju povratnu spregu „recipročne radikalizacije“. Neposredna upotreba ekstremnog nasilja od strane države potpuno ju je delegitimisala, signalizirajući da je miran protest beskoristan. To je, zauzvrat, radikalizovalo demonstrante, koji su odgovorili simetričnim nasiljem protiv simbola države, što je dovelo do potpunog društvenog sloma. Kada se demonstranti okupe protiv određene politike, a država, umesto deeskalacije, odgovori smrtonosnom silom, društveni ugovor se raspada. Poruka koju demonstranti primaju je: „Država je spremna da vas ubije da bi zadržala kontrolu.“

Ovo eliminiše svaki podsticaj za uzdržanost: ako država napada građane, građani će napasti državu. To je dovelo do paljenja parlamenta i drugih institucija, stvarajući spiralu nasilja koja se završava potpunim kolapsom. Suočen sa potpunim gubitkom kontrole, premijer Šarma Oli podneo je ostavku 9. septembra, ostavljajući za sobom vakuum moći, u koji je vojska ušla da bi uspostavila red i nadgledala političku tranziciju. Sada se održavaju pregovori između predsednika Paudela, predstavnika vojske i predstavnika Generacije Z kako bi se uspostavila prelazna vlada.

Za razliku od Nepala, u Srbiji represija režima nije eskalirala odjednom, nego postepeno raste, a tako raste i iskušenje da se na nasilje odgovori nasiljem. Centralni izazov sa kojim se suočavaju ovakvi pokreti jeste kako transformisati spontani javni gnev, često izazvan jednim tragičnim događajem ili represivnom merom, u održivu i strateški promišljenu akciju.

U prošlim pismima sam identifikovao tri kriterijuma prava na otpor ili pobunu, a to su princip demokratije, proporcionalnost i pravedan razlog. Ovo pismo ću da posvetim četvrtom, i poslednjem, uslovu prava na otpor, a to je princip distinkcije.

Princip distinkcije (ili diskriminacije), nalaže da sila, ukoliko se ikada primeni kao poslednje sredstvo, mora biti usmerena isključivo i precizno na one koji sprovode tiraniju. To su, u našem kontekstu, pojedinci na vlasti koji donose odluke, pripadnici policije koji sprovode brutalnu represiju, i „batinaše“ koje režim koristi za prljave poslove. Ovi akteri su legitimne mete jer su aktivni učesnici u ugnjetavanju.

Ono što ovaj princip čini apsolutnim i beskompromisnim jeste nulta tolerancija za civilne žrtve. Svaki građanin koji ne učestvuje aktivno u represiji mora biti zaštićen. Ne postoji cilj toliko uzvišen da bi opravdao stradanje nevinih. Upravo ta crvena linija razdvaja revolucionarnu pravdu od terorizma, čija je suština, kako je primetio filozof Majkl Volzer, upravo u nasumičnosti.

Ovo nije samo moralni, već i strateški imperativ. Pokret koji dozvoli sebi da nanosi štetu nedužnim građanima gubi podršku naroda, postaje ono protiv čega se bori i rizikuje da, ako ikada dođe na vlast, i sam postane tiranski. Istorija je puna takvih tragičnih primera.

Kada primenimo ovaj princip na događaje u Srbiji, vidimo izuzetnu disciplinu i moralnu superiornost vašeg pokreta, čak i u najizazovnijim trenucima.

Vi ste od početka ispravno identifikovali izvore opresije. Vaši zahtevi su uvek bili usmereni na institucije i pojedince odgovorne za tragediju i nasilje: na one koji su sakrivali dokumentaciju o rekonstrukciji stanice, na policijske funkcionere koji su komandovali brutalnim akcijama, i na neidentifikovane batinaše. Nikada niste usmerili svoj gnev na obične građane, čak ni na one koji ne podržavaju vašu borbu.

Mestimična eskalacija nasilja u avgustu predstavlja najteži test za princip distinkcije. Nakon što su se pojavili snimci brutalnog policijskog prebijanja mladića poput Dušana Radovića, koji je tučen i nakon što su mu stavljene lisice, i nakon što su paradržavne grupe napale mirne demonstrante, usledila je reakcija. Demonstranti su napali i zapalili lokalne prostorije vladajuće Srpske napredne stranke (SNS), a na protestima redovno dolazi do fizičkih sukoba sa policijom.

Kako takva dela treba tumačiti? Iako predstavljaju prelazak sa nenasilnih na nasilne metode, ona i dalje, u svojoj suštini, poštuju princip distinkcije. Gnev nije usmeren nasumično. Nisu napadnute privatne radnje, stanovi građana ili kulturne institucije. Meta su isključivo simboli i instrumenti autokratske vlasti i njoj potčinjene policije, koja je identifikovana kao izvor nasilja i nepravde.

Upravo ovde se ogleda vaša moralna prednost. Dok ste vi, čak i u gnevu, gađali simbole moći, država je svojom represijom gađala neselektivno. Prebijanje mirnih demonstranata, upotreba suzavca protiv hiljada ljudi, pretnje silovanjem studentkinjama, i korišćenje zvučnog oružja protiv građana – sve su to akti koji ne prave razliku. To je nasilje koje ima za cilj da zastraši sve, da pošalje poruku da svako ko digne glas može postati žrtva. To je logika terora.

Međutim, nisu sve legitimne mete jednake u stepenu odgovora na nasilje jer to zavisi od ranije pomenutog testa proporcionalnosti. Dok je paljenje prostorija SNS-a opravdano dokle god u njima sede batinaši koji maltretiraju građane koji mirno protestuju, to nije slučaj sa državnim institucijama. One se sada mogu gađati npr. jajima ili bojom, ali nikako paliti. Paljenje institucija u Nepalu je počelo nakon što je vlast počela da ubija građane koji protestuju.

Vi ste u ovoj borbi pokazali zrelost i održali ste disciplinu pred licem brutalnosti. Jer svaki kamen bačen na pogrešnu metu i svaka šteta naneta nedužnima bila bi pobeda za režim. To bi im dalo izgovor koji očajnički traže da vas proglase onim što oni sami jesu – teroristima.

Vaš zadatak je teži od zadatka bilo koje vojske: da vodite borbu za slobodu, a da pritom ne izgubite dušu. Do sada ste u tome uspevali i to je jedini put ka istinskoj pobedi – pobedi koja neće doneti samo promenu vlasti, već i ozdravljenje društva.

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.