Licitiranje

Prema podacima Ministarstva prosvete, u toj upozoravajućoj obustavi na samom početku prvog polugodišta je tek nešto više od jednog procenta svih škola u Srbiji. Rezultat dakle, takoreći jedva vidljiv u odnosu na recimo „slavna vremena“ pre deceniju i po i dečjih parola upućenim tadašnjem ministru prosvete Danilu Ž. Markoviću – „Dačo care, ne daj raji pare!“

Ali, to znači da je iz matrice ovogodišnjeg bunta prosvetara iščilela svaka politička konotacija. Recimo, od prosvetnih sindikalnih lidera tokom avgustovskih pregovora na kraju raspusta sa predstavnicima vlade, mogao se čuti i zahtev da se svim državnim službenicima plate mere na isti način. Preciznije, da na primer ne može vozač u nekoj od mnogobrojnih vladinih agencija da ima veću platu od nastavnika u osnovnoj školi.

Licitiranje ko šta (ne)može svelo se na kraju na povećanje plate od dva odsto i jubilarne nagrade, te iskazano obostrano razumevanje za težak položaj – učitelji razumeju da država nema para, a vlada razume da oni teško žive, kao i većina u Srbiji uostalom. Nedorečene su ostale najave o tehnološkim viškovima u prosveti, kao i zahtevi da se poštuje zakon o budžetu i plate usklađuju sa inflacijom – teško da se tako nešto može očekivati od države kao poslodavca uz sav pritisak i pretnje socijalnim buntom.

Društveni efekat međutim nastavio se na istoj spirali kao i dosad – a to je širenje osećaja entropije i prepuštenosti sebi. Brojni roditelji ponovo su na internet forumima komentarisali kako se prosvetni radnici u stvari uzalud bune, jer zbog pada nataliteta ima sve manje dece koju mogu da uče, i objašnjavali kako upravo i jeste sve u novcu – treba ga imati dovoljno za privatne učitelje i privatne škole.

Nepoverenje u sistem i u institucije možda je opasniji alarm od svakog štrajka upozorenja, obustave nastave i skraćenja časova. Stoga, valjalo bi da sve strane u ovoj priči pre svake akcije i odluke, pre parola i strategija, pre ljutnje i nezadovoljstva, pre demonstriranja autoriteta i sile, ulože napor i prisete se osnovnog prosvetnog cilja – brige o deci i o njihovom obrazovanju i podizanju u slobodne građane demokratske zemlje.