Loš komšija Putin

Čak i zemlje bivšeg SSSR tragaju za trgovinom i bezbednošću sa svima sem sa Rusijom, jer Putin koristi štapove bez šargarepa. Njegova tri glavna politička elementa prema postsovjetskim državama su carinska unija sadržana u „Evroazijskoj uniji“, Gasprom i Pakt za kolektivnu bezbednost (CSTO). Iako niko nema koristi od ovih elemenata, oni ruske susede plaše i ostavljaju im svega nekoliko razloga da sarađuju sa Rusijom.

Putinov prioritet trenutno je da ubedi što veći broj zemalja da se priključe carinskoj uniji, što su do sada učinili samo Belorusija i Kazahstan. Belorusija je postavila visoku cenu tražeći pomoć koja je prošle godine iznosila 20 milijardi dolara, dok je Kazahstan, zbog geografske pozicije, „osuđen“ da sarađuje sa Rusijom. Ostale postsovjetske zemlje se opiru jer bi ih carinska unija sa Rusijom primorala da povećaju svoje uvozne tarife, što bi poremetilo njihovu trgovinu sa drugim zemljama. Protivljenje zemalja Centralne Azije carinskoj uniji sa Rusijom odražava njihove rastuće apetite za trgovinu sa Kinom. Moldavija, Ukrajina i zemlje Kavkaza preferiraju sporazume o slobodnoj trgovini sa EU. Carinska unija gotovo onemogućava Rusiji da zaključi sporazum o slobodnoj trgovini sa EU.

U međuvremenu, investicioni bankari procenjuju da su prošlogodišnji gubici Gasproma zbog troškova i korupcije bili gotovo 40 milijardi dolara. Loše upravljanje srozalo je cenu akcija. Politika Gasproma jeste da preti zemljama klijentima visokim cenama i prekidom isporuka sve dok ne stekne punu kontrolu nad gasnim sistemom zemlje. Putin vlada kompanijom čvrstom rukom. Nisu samo finansije odraz lošeg upravljanja. Početkom 2009, kada je Gasprom prekinuo isporuke gasa Evropi zbog velike recesije, pokušao je da smanji nabavke iz Centralne Azije. To je učinio iznenada i bez upozorenja, što je uzrokovalo eksploziju gasovoda u Turkmenistanu. Pošto je Turkmenistan remontovao gasovod, Gasprom se nije držao starih cena. Danas, Turkmenistan odbija da sarađuje sa Rusijom. Većinu svog gasa isporučuje preko novog gasovoda ka Kini, kao što čine i Kazahstan i Uzbekistan. Rusija je, kao rezultat svega, izgubila pristup jeftinom gasu iz Centralne Azije, kao i kineskom tržištu.

Gasprom je vodio svoju najveću javnu bitku sa Ukrajinom, insistirajući na cenama koje su 50 odsto veće od onih koje plaćaju kupci u EU. Sem toga, Gasprom je preusmerio transport gasa kroz Ukrajinu ka Evropi na svoj novi gasovod Severni tok, a planira da dodatno zaobiđe zemlju kada najavljeni Južni tok bude završen 2015. Sadašnja vlada u Kijevu će rado predati polovinu svog gasnog sistema Gaspromu u zamenu za niže cene gasa, ali Putin traži od Ukrajine da se priključi carinskoj uniji. Putin je u julu boravio u Ukrajini, gde je o ovim pitanjima razgovarao sa predsednikom Viktorom Janukovičem. Na svom put ka Krimu, susreo se sa članovima zloglasne ruske moto družine, koji traže da Krim bude pripojen Rusiji. Putin je toliko vremena proveo sa njima da je četiri sata kasnio na sastanak sa Janukovičem, koji je trajao 20 minuta. Dodatno je „stavio so na ranu“ razgovarajući više sa pomoćnicima nego sa Janukovičem.

Pod takvim okolnostima, čak ni Janukovič, koji vlada u maniru Putina, ne može biti toliki rusofil. Od kada je Putin ponudio Ukrajini „ništa“, Kijev je smanjio svoje nabavke gasa iz Rusije i snizio bilateralne odnose. Moldavija je u sličnoj situaciji. Iako je predala Gaspromu kontrolu nad svojim gasovodima, ona i dalje trpi ucene Rusije. Od 1992, Rusija pokušava da uspostavi svoje drugo glavno spoljnopolitičko oružje CSTO kao alternativu NATO, ali je za sve vreme sakupila samo šest članica – Rusija i njeni najbliži saveznici, Belorusija i Kazahstan, plus tri siromašne i nepouzdane države (Jermenija, Kirgistan i Tadžikistan).

Najsrećnije bivše sovjetske zemlje su Estonija, Litvanija i Letonija, koje su svele na minimum svoje kontakte sa Rusijom još 1992. i priključile se 2004. EU i NATO. Nakon rata sa Rusijom 2008, Gruzija je rešila da napusti Komonvelt nezavisnih država, kojem dominira Rusija. Politika Kremlja na postsovjetskom prostoru ima malo smisla, jer Rusija dobija jedno veliko ništa. Putin se verovatno nada da će nacionalizmom ojačati svoju oslabljenu moć. Ali njegov problem je što Rusi nisu naivni.

Autor je savetnik na Peterson institutu za međunarodnu ekonomiju