Lustracija je faza tranzicione pravde, a ne samostalna politika

Hajdemo redom.

Ne postoji lustracija mimo i van procesa tranzicione pravde. Lustracija je samo deo, kusur, opšteg procesa krivičnog procesuiranja izvršilaca teških dela povezanih sa javnim ovlašćenjima. Dakle, nema smisla govoriti o lustraciji pre uspostavljanja obuhvatnog sistema tranzicione pravde.

Taj sistem ne procesuira primarno političare, kao što se ovde sugeriše.

Naprotiv, tranziciona pravda je namenjena primarno za nosioce pravosudnih funkcija. Sam pojam tranzicione pravde predstavlja alternativu sistemskom pravosuđu, koje je nefunkcionalno, korumpirano i nestručno. Da bi se tranziciona pravda uspostavila, moraju postojati ustavne pretpostavke. Dakle, mora se izmeniti, suspendovati ili doneti novi ustav. To je redosled poteza.

Ne može se sprovoditi lustracija nezakonito, ili sa nekakvim ad hoc polupečenim zakonima, mimo logike, metodologije i redosleda tranzicione pravde. Dakle, sadašnje koketiranje sa idejama o lustraciji i „različitim dokumentima“ koji navodno cirkulišu i o kojima mediji izveštavaju, neozbiljno je, problematično i iritantno, jer predstavlja naznaku i najavu još jedne improvizacije.

Druga stvar je tendenciozno pominjanje češkog sistema lustracije posle pada režima Gustava Husaka, koji je, kao što se sugeriše, zaista najbolji, ali po sadržaju nije ono o čemu se izveštava.

Pored toga što je bio brz i efikasan, češki model lustracije oslanjao se na odredbe češkog krivičnog zakona tog vremena, koji je sadržao kazne koje su bile primenjive u procesu tranzicione pravde, a o kojima, kako se može videti iz medijskih izveštaja, izgleda da ne postoji svest među onima koji „cirkulišu“ nekakva „dokumenta o lustraciji“.

Na primer, češki krivični zakon je sadržao kaznu progonstva, koja je uključivala zabranu boravka u gradovima, obavezu da se živi u nekom nerazvijenom selu, te nemogućnost finansiranja iz državnog budžeta ili otvaranja privatnog preduzeća.

Kakva je situacija sa srpskim krivičnim zakonodavstvom, u poređenju sa češkim zakonodavstvom onog vremena? Ne samo da u srpskom zakonodavstvu nema inovativnih kazni (nivo „pravničke“ rasprave ovde se svodi na to da li treba da postoji smrtna kazna ili kazna doživotnog zatvora, a ne kakve inovativne kazne je moguće primeniti), nego nema ni specifičnih kazni za krivična dela korupcije.

U vreme vlade Zorana Đinđića, 2002 godine, uvedene su izmene krivičnog zakona Srbije kojima su predviđena specifična dela korupcije, te je odmah posle uvođenja tih dela uhapšeno nekoliko sudija i tužilaca. Čim je Đinđić stradao, grupa pravnih genija se okupila i ukinula ta dela, donošenjem Krivičnog zakonika koji je izgubio sve benefite korisne za borbu protiv korupcije u javnom sektoru.

Bolje je ne baviti se stvarima kao što je tranziciona pravda ako se ne konsultuju stručnjaci, ako se čaršijskim „pravnim“ idejama „cirkuliše“ preko medija, i ako se ne znaju najosnovnije stvari o tranzicionoj pravdi, koja je jedna ozbiljna pravna disciplina koja se, nažalost, na srpskim pravnim „fakultetima“ ne uči, tako da pravna struka po definiciji nije kvalifikovana za tu oblast prava. Kad je već tako, neodgovorno je i govoriti o „lustraciji“.

Tranziciona pravda, da ponovim, nije prevashodno usmerena na političare, nego na pravosuđe, i počinje od najvišeg nivoa pravosuđa. Da je pravosuđe funkcionisalo, ne bi bilo mogućnosti za sistemsku korupciju, masovno narušavanje ljudskih prava i ostala krivična dela o kojima se u javnosti toliko često govori.

Tranziciona pravda procesuira nosioce pravosudnih funkcija prvo, a potom sve ostale koji su kršili ljudska prava. Lustracija je nastavak tog krivičnog procesa, u kome se oduzima imovina onima koji su krivično kažnjeni, imovina sa njima povezanih lica i onemogućava im se buduća javna uloga.

Lustracija nije samostalna politika, i kao takva ne može ni uspeti, ni opstati.

Primeri tranzicione pravde postoje u mnogim delovima sveta, ne samo u Češkoj i bivšoj komunističkoj srednjoj Evropi. Ona je postojala u Južnoj Africi, i bila je zasnovana na takozvanoj „restorativnoj pravdi“, koja je bila organizovana oko Komisija za istinu i pomirenje.

U našem regionu, tranziciona pravda je bila primenjena u Bosni, u kojoj je učešće stranih sudija i tužilaca, ali i nosilaca javnih funkcija, dovelo do stanja u kome su, recimo, bosanski sudovi danas uglavnom dnevno ažurni, što znači da ne postoji nikakvo čekanje za postupanje po predmetima.

Posebna forma tranzicione pravde primenjena je u Ruandi, a kao poseban tranzicioni tribunal korišćen je specijalni sud u Aruši, u Tanzaniji, jer u Ruandi nije bilo uslova za takva suđenja i postojećem pravosuđu se nije moglo verovati.

U regionu istočne Evrope, problem je pre svega raširena politička korupcija i pravosudna nekompetentnost. Hrvatski predsednik Zoran Milanović je svojevremeno težište ovog problema stavio na ustavne sudove, koje je nazvao političkim, nekompetentnim i koruptivnim sudovima.

To su sudovi koji uopšte ne spadaju u nomenklaturu pravosuđa (nisu deo sistema uobičajenog postavljanja, unapređivanja i razrešavanja sudija, nego se sudije biraju na suštinski političke načine, nominacijama raznih interesnih grupa, uključujući i vrh države), a koji svojim zloupotrebama najotvorenije ugrožavaju ljudska prava time što onemogućavaju građane da zaštitu svojih prava traže pred Evropskim sudom za ljudska prava.

Najočigledniji, najdirektniji i najlakše dokaziv način radikalnog ugrožavanja ljudskih prava je namerno neodlučivanje ustavnih sudova, kao organa zaduženih za zaštitu ljudskih prava, i to nepostupanje i u predmetima koji su po zakonu hitni.

Na ovaj način ustavni sudovi onemogućavaju građane da svoja ljudska prava zaštite pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, što je fllagrantan, jasan i neporeciv primer teških zloupotreba ljudskih prava. Stoga tranziciona pravda počinje sa ustavnim sudovima, nakon čega se spušta niz hijerarhiju pravosuđa.

Govoriti o lustraciji mimo ovog sistema, mimo opsežne literature, i mimo prethodnih ustavotvornih radnji, znači govoriti o jednom problematičnom, zakonski „labavom“ procesu koji je metodološki neutemeljen i može poslužiti samo za parcijalnu osvetu nekim političkim akterima, što nije i ne sme biti smisao tranzicione pravde.

Namena tranzicione pravde je da svi oni koji su najdirektnije odgovorni za ugrožavanje ljudskih prava, od ustavnog suda naniže do najnižih pravosudnih i povezanih organa, budu kažnjeni kaznama čija je lustracija samo propratna radnja.

Autor je osnivač Instituta za praktičnu humanistiku iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.