Malo morgen

Da sačuvaju doživotno svoja radna mesta, malo da se petljaju i u upravljanje preduzećem, da uživaju u svim beneficijama Brozove ere: dobijanju stanova, „besplatnom“ školovanju i zdravstvu, kupovini trajnih dobara uz povoljne kredite, i slično, ali i da učestvuju u deobi profita koji omogućava kapitalistički sistem. Sve to s tuđim parama i sa malo rada.

Kakav profit kad je privreda mrtva?

To što je vredelo, rasprodasmo u bescenje, a enormne pozajmice koje smo uzimali (i uzimamo) ne služe za modernizaciju i konkurentnost naših kapaciteta, nego, pre svega, da popune rupe u nezajažljivom budžetu, da se „operu“ neke sumnjive pare i da ljudi, „bliski vatri“, nešto ućare. A, više od milion dojučerašnjih zaposlenih, razočarani nepovoljnim ishodom „tranzicije“, koji su se našli na ulici, i dalje se naivno obraćaju „mami“ državi za pomoć. Uzalud protestuju, štrajkuju glađu i osakaćuju se, ova – i bilo koja druga, vlast, može samo da im pruža fiktivna obećanja, jer je car – go.

Takozvana „opozicija“, poput većine generala posle bitke, ima čarobni štapić za rešavanje nagomilanih problema… pa, zašto ga nije koristila dok je ona bila na vlasti? Iz jednostavnog razloga: što ni njoj nije do boljitka, nego samo do vlasti, do svega što ona pruža moćnicima. Zato tako uporno zahtevaju prevremene izbore, po sistemu „sjaši Kurta…“

I opet će se udružiti slep sa sakatim, kao na onoj čuvenoj Brojgelovoj slici, oprezno gazeći da ne padnu u provaliju.

Ništa spektakularno, ništa drugačije od sadašnjeg stanja; samo da se „omasti brk“. Onog, koji je hteo nešto drugačije, ubiše.

Nisu krivi globalisti, oni rade svoj posao. Krivi smo mi koji smo naseli iluziji lažne „revolucije“ koja će promeniti lice Srbije, ne shvatajući da se radi o vulgarnoj nameri da se uzme vlast. Mislili smo da će „tranzicija“ iznedriti nešto kvalitetno novo, pa makar i nespojivo, socijalistički obojeni kapitalizam. „Malo morgen“, rekao bi Sloba Milošević.

Stevan Babić, novinar u penziji Novi Sad