Marama za glavu

Gordana Logar Po nečem, samo po nečemu, Srbija pomalo podseća na Ameriku: srpske političare svet uglavnom ne interesuje, pa to masovno nadmećući se jezikom i stilom prilično jedinstvenim na svetskoj sceni – prenose i na širu javnost, na narod, na stanovništvo. Amerikanci to rade, jer su stvarno moćni u svakom pogledu, čak i posle prilično razorne politike koju vode poslednjih petnaestak godina, nadajući se „drugoj šansi“ popravnom kako to predviđa profesor, analitičar i priznati znalac svetskih kretanja Zbignjev Brežinski.
Srbi to rade, kao izabran narod koji je po sudbini, ne po veličini, masovnosti, ekonomiji, razvoju ili oružju zaslužio izuzetnost. Uostalom, to su poznate stvari, ali ih možda nije loše ponavljati, jer prvi su već prilično platili cenu u talasu antiamerikanizma, a drugi će jedva uspeti, ne zna se kada, da promene imidž Srbije što se trude na rečima, osmesima, tvrdnjom da su novi političari što govore strane jezike, lepo izgledaju i uglavnom su elita, VIP po evropskom obrascu sve dok se u njih malo ne zađe, a pogotovo ne vidi da obećanja ostaju nerealizovana.
Protekla nedelja jeste, doduše, bila dramatična u Srbiji, ali i u svetu. Ova činjenica nije beznačajna ako je reč, na primer, o Turskoj gde stotine hiljada ljudi, islamske veroispovesti, protestuju nedeljama protiv svakog zvaničnog povezivanja religije i države i kad i govore ili na bilbordima i parolama kažu da ne žele prvu damu svoje zemlje s maramom na glavi nemaju ništa protiv veroispovesti, ni Boga, ni alaha.
Možda bi se ovde, među dramatičnim događajima, mogla pomenuti i Irska gde je „kohabitacija“ uzajamno priznavanje ideja, poštovanje principa, a ne podela lične vlasti. Ili kako to mudri veteran Demokratske stranke g. Desimir Tošić koji ovih dana (uprkos domaćih potresa, jer je svetski čovek, mada i Srbin) kaže „bio sam svedok šta su jedni drugima radili, ali kad prevlada razum..“. Nije bez poruke ni ujedinjenje u Rusiji dve crkve, „bele“ i „crvene“ (godinama su se tako zvale svugde u svetu, u Njujorku se išlo u „belu“ crkvu za Voskresenje, a ne u crvenu, državnu), jer ima nešto drugačiji ton od onog u Turskoj, pa se može porediti. Između ostalog i zato što se sve češće otkriva da se u pravoslavnim crkvama (u Rusiji, ali i u Srbiji) pokriva glava i žene su zabrađene maramama. „Kao Turkinje“, kaže jedna stara Beograđanka izlazeći iz nove crkve preko puta novog Merkatora.
I ma koliko moglo izgledati nategnuto ima još nešto što približava Srbe i Amerikance: saznanje da nema „pustog turskog“ (ako ga ima samo se ovde zadržalo gde je nekad prolaznik, mudrac zabeležio „gospodine, Srbi su vam jedan turski narod“). Čak su islamske partije na vlasti u Turskoj uspele da promene na stotine zakona, da se izjasne protiv smrtne kazne, jer žele da postanu deo EU i da im trenutno atmosferu kvare gotovo samo marame na glavi supruga vrhunskih političara. Ta marama je zapravo sumnja da će, ojačani, pokušati da skrenu s puta reformi Ataturkovih (Turci baš i nisu ništa izgleda poneli u nasleđe s ovih terena ni posle 500 godina bitisanja, ne ubijaju reformatore).
Prilikom posete Turskoj pape Benedikta prošle zime, najviše publiciteta u SAD su dobijale slike skidanja marama kad se ulazi na fakultete ili bilo koje zvanične državne institucije ili ide na posao u svetski ugledne kompanije, a reč koja se najviše čula bila je sekularizam, uz obavezna objašnjenja. Mnogi Amerikanci su to voleli da čuju, čak iako su suprotnih pogleda na svet, jer sekularizam je dobrodošao ako je u zemljama – islama! U hrišćanstvu to baš i ne mora da bude, misli najkonzervativniji deo Amerike koji se u tim shvatanjima približava „novovernicima“ (onima u Istočnoj Evropi i na Balkanu) koji su crkvu i veru otkrili skoro kao neki novi imidž i sekularizam poistovećuju sa bezbožništvom, ateizmom, zapravo – komunizmom!
Sve to se u nekim ovdašnjim, srpskim javno bogu odanim krugovima, može otkriti u komentarima povodom neusvajanja Ustava EU: rado prihvataju primedbe iz Vatikana da je „mnogo sekularan“ predlog, mada vole da čuju i da je Turska ipak daleko geografski i da je Evropa zapravo hrišćanska. Kad se na to doda još i nešto ovde gotovo nezamislivo da Turci ne blagosiljaju vojsku i vojnike i da čak generali štite sekularizam dok se i ako se u Parlamentu ne promeni društveni sistem i ne donese neki drugačiji ustav i propis od onog Ataturkovog, onda od pet vekova turskih ovde ostaje samo ono staro, ništa od ovog novog, možda čak jeretičnog, ali svakako – islamskog! Galimatijas je na toj svetskoj sceni izgleda par ekselans za jednog prosečnog srpskog političara koji stvarno ne mora ovde previše da zna o tim drugima ma koliko rado upotrebljavao, kao refren, kad nešto svoje objašnjava „tako je svugde u svetu“ jer mu se veruje na reč. Ipak od svetskih zbivanja jedan događaj je ipak privukao pažnju više i od samih promena na čelu Francuske. Nije tako važan Sarkozi, ali Kušner kao novi šef diplomatije? Pa njega nisu voleli na za vreme Miloševića, ni mnogi posle, a njemu će (misle Srbi) prva stvar biti – kosovska nezavisnost!!!