Foto FoNet Marko DragoslavićUbistvom Julija Cezara mart je u političkoj istoriji stekao epitet prevratničkog meseca. Možda je u nekom drugom i bilo više političkih udara, mitološka snaga prvog meseca starih Rimljana gotovo da ostaje nedostižna zbog Martovskih ida, ali i rođendana rimskog boga Marsa.
Srbi su mart shvatili veoma ozbiljno. Tokom prethodnih osamdesetak godina, Baba Marta je donela najveće potrese. Ulica u Beogradu čuva sećanje na puč generala Simovića i družine koji se odigrao na 27. mart 1941. godine, čime je zemlja nedvosmisleno gurnuta u grotlo Drugog svetskog rata. Iz sukoba je izašla podeljena, a jaz je definitivno postao nepremostiv hapšenjem generala Dragoljuba Mihailovića od strane operativaca OZNA. Naravno, to se dogodilo marta 1946. godine, a antiklimaks se manifestovao u decenijskom preganjanju srpskih nacionalista širom sveta.
Kontroverza ličnosti generala Mihailovića ostala je aktuelna do današnjih dana. Javnost okupiraju različite inicijative i realizovani projekti povezani sa njegovim likom i delom. To je najviše rabljeno tokom burnih devedesetih kao jedna od inklinacija srpskog nacionalizma. Baš u tim godinama, jedan drugi bradonja, vodeći Srpski pokret obnove, 9. marta poveo je demonstracije koje su napravile pukotinu u armiranom zidu Miloševićevog aparata. Vuk Drašković je završio u zatvoru iste večeri, a protesti su se održali dok on i drugi uhapšeni nisu pušteni na slobodu. Taj mart 1991. godine, međutim, paradigma je današnjice ogledane u modelu miting-kontramiting, s tim da su naprednjaci podigli igru na novi nivo.
Godinu dana kasnije, casus belli za raspad jugoslovenske verzije Potemkinovog sela pronađen je kroz ubistvo Nikole Gardovića ispred Stare crkve na Baščaršiji. Još jednom je mart doneo stanje potpune entropije u kakav takav red tadašnje države.
Novi martovski ciklus haosa usledio je deceniju kasnije. Premijer Zoran Đinđić ubijen je 12. u martu mesecu 2003. godine, a u Martovskom pogromu 2004. proterano je nekoliko hiljada Srba iz domova na Kosovu i Metohiji. Njihova imovina i kulturno-religijsko nasleđe uništeni su vandalskim ispadima mržnje proterivača.
Od devedesetih do danas, glumci su većma isti. Dolazilo je do rotacije na osovini pozicija-opozicija, mada su svi svesni da posle Poklada dolazi do redovnog stanja napetosti. Ne iznenađuje zašto se onda novoradikali iz petnih žila upiru da preemptivno komuniciraju sa stanovništvom onih gradova gde je bes najveći, posebno jer nezadovoljstvo njihovim delovanjem nadilazi period s kraja prošlog veka. Decenija njihove vlasti donela je tektonske promene u koruptivnosti, pa se ona čini bezgraničnom. Da nije bilo kriminalnog pada nadstrešnice u Novom Sadu i da nevina krv nije uprljala savest velikog dela političkih aktera, pitanje je da li bi neki provereni kadrovi bili okićeni narukvicama povezanim lančićem.
Mihail Bahtin pisao je o koncepciji karnevala kao čistom izrazu kulture narodnog smeha, a u Srbiji smeh često ume da bude sargonski. Svesni toga vlastodršci priređuju karneval hapšenja, verovatno sećajući se kako je 1991. godine Bebi Dol neuspešno pevala o Brazilu na Evroviziji. Vrcava i šljašteća pesma nije bila dovoljna da maskira turobnu realnost Titolenda, pa je Dragana Šarić završila sa samo jednim osvojenim poenom.
Predsednik Aleksandar Vučić, poslovično bolećiv prema saradnicima, jedini spas nalazi u tome da neke inkriminisane pusti niz vodu, verovatno privremeno. Računica mu je očuvanje vlasti, vrlo lako će posle davljenicima baciti pojaseve za spasavanje. Zbog toga je zveketanje lisicama sa ciljem proizvodnje kastanjetskog zvuka karnevala čist farisejski akt.
Da sada, u borbi protiv korupcije 2.0, nisu zatvoreni pojedini mešetari, ceo režim bi bio daleko izloženiji baražnom nezadovoljstvu građana. Takvi pucnji i dalje prete da sruše naprednjačku tvrđavu. Vučić je izuzetno taktičan, te privodi dotrajale i neupotrebljive ili lojalne na koje može da računa da će istrpeti onda kada im se sloboda uskrati.
U ovu drugu grupu spada bivša gradonačelnica Niša Dragana Sotirovski. Osim templarima, svečano je položila zakletvu lojalnosti i predsedniku koji je umeo da je uteši rečima kako greše oni koji rade, ali i da se on ne odriče svojih ljudi lako.
Težina situacije je onda jasna i politički softver naprednjaka izbacio je upozorenje o velikom protestu u Nišu. Osim što dolazi u martu, nota bene, Niš kao grad pali crvenu lampicu u kategoriji podstrekača pobune. Sećanje na 1996. godinu lako je moguće osvežiti, a Niš je bio prvi koji je ustao u odbranu izborne volje i kao inicijalna domina pokrenuo istoimeni efekat. I trajao je.
Velika akcija hapšenja prelivena na jug Srbije, definitivno je samo prevencija potencijalne štete koju će režimu naneti studenti 1. marta. Sigurno da ne bi širio ovu akciju, ali predsednik nije uspeo da mlakim obećanjem o besplatnim udžbenicima umiri večito nezadovoljne Nišlije, pa je po oprobanom receptu morao da prinese političku žrtvu. Bivša gradonačelnica je bila najpodesnija jer, kako bi se reklo, prevršila je Gaga meru. Ne postoji niko u niškoj politici ko je u tako kratkom roku uspeo da dosegne takvu omraženost. Zaboravljenom Branislavu Jovanoviću trebalo je mnogo više vremena da ga navijači Radničkog opevaju.
Usled njenog bahaćenja, naprednjaci su izgubili najveću nišku opštinu, a samo vrhunskim izbornim inženjeringom i aminovanim marifetlukom uspeli su da sačuvaju grad. Vučić je morao da iz šešira izvuče dobroćudnog Dragoslava Pavlovića kome je, za sada, veoma teško prilepiti bilo kakav negativni opis.
Cene smeštaja u Nišu tokom najavljenog protesta potvrđuju stanje očaja u redovima vlasti. Za novac koji je potrebno izdvojiti na noćenje u najvećem gradu na jugu Srbije, moguće je uplatiti jedno lepo turističko putovanje u bilo koju prestonicu Evrope.
Niš je stvarno postao svet, makar novčano.
Tako mondijalan, grad suštinski jeste varošica gde svi znaju sve, ili makar znaju nekog ko zna sve. Dalja hapšenja gradskih službenika, zdravstvenih radnika i privrednika skorojevića, služe kao pojačalo glavnom gitaristi koji svira poznate stihove Dajer Strejtsa: „Ovo je moja istraga, nije javno ispitivanje“. Poznavajući Nišlije, ova karnevalska muzika će im prijati donekle, ali neće biti dovoljna da zaborave osionost lokalnih funkcionera. Naročito ne sada kada Niš postaje centar Srbije. Tim južnjacima je oduvek bilo važnije da budu središte Srbije, nego da budu svet.
Predsednik Vučić obnavlja auru Eliota Nesa koju je gradio na početku svoje vladavine. Miroslav Mišković je bio onda najveće uhapšeno ime. Ako se napravi paralela, sigurno da će neki sadašnji uhapšenik u budućnosti tužiti državu. Bitno je da sada svi posluže u ovom igrokazu bespomoćnih.
Medijska strategija predsednika kao nosioca naprednjačke platforme i jednog od retkih naprednjaka koji je suštinski razume stvarno daje dobar odgovor u kombinaciji reaktivnog i preemptivnog plasiranja poruka. Crveni srednji prst je uspeo da obesmisli snagu glavnog simbola krvavih šaka, a pesma o uskliku „Pumpaj!“ preti da učini isto. Na taj način, naprednjaci disperzuju semantiku protesta koja je esencijalna. Estetika Otpora bila je snažna karika u lancu rušenja Miloševića.
Trenutak je idealan da se racionalno artikuliše dovoljno snažan noseći simbol koji naprednjaci neće moći da otmu. Mart u Nišu je nešto što predsednika, izvanredno sračunatog stratega, prestravljuje. Pomisao da može doći do ponavljanja istorije i novih 88 dana, ili više, sada kada ih je naizgled utišao, njegove noći čini besanim. Sve je bliži čas kada će sila povesti prevagnuti na stranu promene ili na stranu opstanka, a Niš je osvedočena sudbinska raskrsnica.
Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
