Mile&Fidelinka

I Fidelinka? Znači, SVI? Ljudi se izvinjavaju, kažu nisu upućeni, ali opet im čudno. Razumeli bi da propadnu neki, razumeli bi da propadnu mnogi, ali da potegnu pa svi da propadnu, e to je već da nekoga priupitaš za junačko zdravlje. Samo što nemaš koga. Fidelinka je, tako je 2002. godine pisalo, uspešno prodata na Beogradskoj berzi, navodno rusko-švajcarskom konzorcijumu sa „validnim kapitalom“ koji je „poznat u svetu i po trgovini žitaricama, i preko koga ćemo ući u promet žitarica na evropskim i svetskim berzama“. Tadašnji generalni direktor Fidelinke koji, prema Agenciji za privredne registre, više nije direktor, tad je crtao optimistične, ma veoma optimistične, planove firme baš do ove 2010. godine. Kad ono – stečaj. Ali nisu u slučaju Fidelinke komplikovani samo rebusi sa imenima krajnjih vlasnika, članova „u svetu vrlo poznatog rusko-švajcarskog konzorcijuma“ nego i brže-bolje saopštenje da to što je Fidelinka otišla u stečaj ne znači da je posao otišao u stečaj. Hleba će i dalje biti, samo je pekara izmeštena u kćerke firme, a gubici u Fidelinku. Ma hajde, već sabiram stečajeve poznatih firmi koje su, pošto su njihove brljantne račune ostavili poveriocima, iz stečaja kupili dotadašnji vlasnici. Doduše, jednom se predstavljajući kao firma, a drugi put kao fizičko lice. Kako mi se taj račun, iz dana u dan proširuje, reklo bi se da Zakon o stečaju ima neku veliku falinku. Što je falinka veća i upotrebljivija, to su manji izgledi da neko na nju na vreme obrati pažnju i spreči dalje „poslovne uzlete“, samo za takve poslovne operacije sposobnih, u svetu i kod nas poznatih, vlasnika.

ANALITIČNOST: Kad radnici neke firme štrajkom izdejstvuju raskidanje ugovora o privatizaciji, sklopljenog između njihovog nesnosnog gazde i Agencije za privatizaciju, koja nije nesnosna, uvek se pitam: čemu li se nadaju? Većina se nada da će ih država direktno ili preko neke firme u svom vlasništvu usvojiti. Pošto je suprotno svim dosadašnjim uveravanjima ispalo da je ipak najbolje raditi za državu, ta se sreća sluči retko kome. Raskid ugovora o prodaji firme znači da je privatizacioni posao obavljen nestručno, ili možda, i nedobronamerno, ali država kao organizator zbog toga ne trpi nikakve posledice. Njeni predstavnici, koji bi po moralnim uzusima trebalo na bilo koji način da odgovaraju, često su, naprotiv, ponosni: u slučaju raskida ugovora i firma i dotad uplaćeni novac za njenu kupovinu pripadaju državi. Moš misliti! Ona tako se „oparivši“, zahvaljujući svojim slabostima, a ne vrlinama, nema nikakvih obaveza prema samoj firmi. Zasad nema valjane analize šta se desilo sa mnogim firmama čija privatizacija nije uspela. Ja sam, evo, pogledala 13 firmi koje su ostale bez gazde jer je Agencija za privatizaciju raskinula ugovore o njihovoj prodaji sa sad nadaleko čuvenim kupcem Miletom Jerkovićem, ili nekim od lica sa njim povezanim. Kao što je poznato ovaj slučaj je specifičan i povezan sa postupcima koji se drugim povodima vode pred sudovima, ali ugovori su uglavnom raskidani zbog neplaćanja prispele rate ili neodržavanja kontinuiteta proizvodnje. Od 13 firmi podatke sam sabrala za devet. Kao prvo, ni u jednoj od tih firmi od 2006. godine do danas broj zaposlenih nije porastao. Nije ostao ni isti. U svakoj je taj broj samo padao. Od njih devet, tri su u godini koja je prethodila prodaji ostvarile dobit. Zanimljivo je da su četiri ostvarile dobit u godini koja je prethodila raskidu ugovora. Ali je još zanimljivije da se u godini raskida ugovora finansijsko stanje firme, po pravilu, dramatično pogoršava. Tako je Severtrans Sombor od firme koja je 2008. godine imala dobit od oko 13 miliona dinara, 2009. godinu završio sa gubitkom od 15 miliona dinara. Bačkoj iz Sivca se privatizacija nije posrećila pa je još pre raskida ugovora iz zone dobitnika prešla u zonu gubitnika, ali u godini raskida ugovora njeni su gubici dodirnuli nebo – 378 miliona dinara. Račun joj je blokiran već 366 dana, a prošle nedelje za 136 miliona dinara. Kulatrans je u godini privatizacije iz zone gubitaša prešla u zonu dobitnika, da bi u godini raskida ugovora doživela sudbinu sličnu sudbini „Bačke“, gubitak od više od 24 miliona. I ovoj firmi je račun blokiran već 366 dana, prošle nedelje za oko osam miliona dinara. Ili, recimo, Mladi Borac iz Sonte. Ta firma je ostvarivala dobit i pre, ali i posle privatizacije, a onda se u godini raskida ugovora strašno urušila – gubitak od 125 miliona dinara, račun blokiran 366 dana, trenutno za 125 miliona dinara. Agrobačka iz Bača je kuburila s gubicima i pre privatizacije i po privatizaciji, ali u godini raskida ugovora takođe je dodirnula svoje nebo – 228 miliona dinara gubitak, račun joj trenutno nije blokiran, ali je tokom poslednjih godinu dana bio u blokadi 359 dana. Zanimljivo – Agencija za privatizaciju, po zakonu, kontroliše likvidnost firme, a ne smetaju joj gubici. Mada gubici zakonomerno vode ka stečaju, ili što bi rekao dr Jovan Ranković „gubitak po gubitak jednako stečaj“. A u mnogim ugovorima o prodaji piše da je kupcu, bar dok ga kontrolišu, zabranjeno da povlači poslovne poteze koji firmu vode u likvidaciju ili stečaj. Ovoliko zakonskih manjkavosti mnogo je za ovako malu tranziciju kakva je naša.