Minhen 1938. i Ukrajina 2025: Lekcija istorije ili opasna zabluda

Godina 1938. je ostavila snažan trag u istoriji medija, umetnosti i sporta naše civilizacije. Orson Vels je emitovao svoju čuvenu radio-dramu „Rat svetova“, a Volt Dizni prikazao prvi dugometražni animirani film „Snežana i sedam patuljaka“. Mnogi će tu godinu pamtiti i po tituli Italije na 3. Svetskom prvenstvu u fudbalu, ali najviše po rastućim tenzijama u Evropi i jačanjem totalitarnih režima. U Nemačkoj je Adolf Hitler ponizio Versajski poredak, remilitarizovao Rajnland i najavio ujedinjenje svih Nemaca u jednoj državi. Italija je istovremeno demonstrirala ambicije agresijom u Etiopiji, dok je u Španiji buktao građanski rat. Saveznici iz Prvog svetskog rata bili su umorni i slabo pripremljeni za novi sukob. Francuska je uz to bila i politički slaba, a Britanci su insistirali na politici davanja ustupaka sa ciljem održanja mira. Zbog takve situacije, Evropa je 1938. bila u krhkoj ravnoteži: diktature su jačale, a saveznici su se povlačili pred pretnjom potencijalnog rata.

Minhenska konferencija

Minhenska konferencija održana je 29-30. septembra 1938. u Minhenu, na poziv nacističke Nemačke, a učesnici su bili Adolf Hitler (Nemačka), Benito Musolini (Italija), Nevil Čembrlen (Velika Britanija) i Edvard Daladie (Francuska). Konferencija se prvenstveno bavila zahtevom Hitlera da Čehoslovačka preda Nemačkoj region Sudeta gde je živelo više miliona etničkih Nemaca. Iako je Sovjetski Savez bio saveznik Čehoslovačke, on nije bio prisutan na konferenciji, niti je bio pozvan da učestvuje. Paradoksalno je da ni predstavnici Čehoslovačke nisu bili pozvani na konferenciju, a o sudbini njene teritorije odlučivale su isključivo velike sile.

Pod pritiskom eskalacije tenzija i sve agresivnijih ultimatuma (Hitler je nastupao sa tezom da su Sudeti „poslednji teritorijalni zahtev“ Nemačke u Evropi), britanski premijer Čembrlen je pristao na Musolinijevu ideju o četvorostranim pregovorima na kojem su dogovoreni uslovi i rokovi predaje. U praksi je to značilo da su Britanci i Francuzi bili zabrinuti da eskalacija ne dovede do novog rata i zbog toga su prešli preko svojih obaveza prema saveznicima, te pristali na nemačke zahteve. Zaključak konferencije je bio da se Sudeti predaju Nemačkoj do 10. oktobra 1938, a Čembrlen i Daladie su i formalno prihvatili takav plan. Faktički, razgovaralo se samo o tome kako, a ne da li će, Sudeti pripasti Nemačkoj. Čehoslovačka je tada dobila ultimatum: ili da sama brani crvenu liniju ili da prihvati plan velikih sila. Predsednik Čehoslovačke Edvard Beneš nije prisustvovao pregovorima i bio je u obavezi da u ime svoje zemlje bezuslovno preda Sudetsku oblast Nemačkoj, bez mogućnosti prigovora. Tražeći podršku javnosti, Čembrlen se vratio u London noseći potpisani sporazum kojeg je žovijalno predstavljao kao „donošenje mira u naše vreme“.

Britanska i nemačka propaganda

U Velikoj Britaniji i Francuskoj zvaničnici su opisujući postignuti sporazum isticali da je cilj bio sprečiti novi rat. Čembrlen je u Londonu prikazan kao mirotvorac, a po sletanju se teatralno obratio javnosti sa potpisanim dokumentom tvrdeći da je sporazum „simbol iskrene želje naših naroda da nikad ne idemo u rat jedni protiv drugih“, naglasivši rečenicu: „Vraćam vam mir u naše vreme.“ U britanskoj štampi je tada Minhenska konferencija predstavljena kao veliki uspeh diplomatije i Čembrlena lično, ali i kao pobeda mira. Čak je i NJujork tajms objavio da „niko ne može reći da je mir u Evropi plaćen previsokim troškom“. Evropska propaganda je glorifikovala britansku i francusku diplomatiju koja je „prihvatila ustupke kako bi narod poštedela rata“, ali je istovremeno ignorisala protivnike takvog sporazuma i demonstrante koji su ostali neprimećeni. Ipak, istina je da je na aerodromu Heston prilikom dočeka Čembrlena protestovalo čak 15.000 nezadovoljnih Britanaca, da bi nezadovoljstvo izdajom Čehoslovačke buknulo na demonstracijama u centru Londona istog dana.

Suprotno britanskoj, nacistička propaganda je konferenciju slavila kao ostvarenje legitimne Hitlerove ekspanzionističke politike. U nemačkim medijima naglašavalo se da se radi o „mirnom“ rešenju teškog pitanja. U svom govoru u Berlinu, Hitler je ponovio da su Sudeti „poslednji teritorijalni zahtev“ u Evropi, sugerišući da Nemačkoj više ništa ne treba. Propaganda je isticala tezu o „ponovnom okupljanju Nemaca“ i jačanju mira u Evropi uz neskriveno zadovoljstvo ispunjenjem „pravednog“ zahteva nemačkog naroda. Ukratko, dok su se Britanci u svojoj propagandi fokusirali na slici spasitelja mira, Nemačka je naglašavala sliku pravednog obnovitelja prava Nemaca.

Sled događaja

Strukturna slabost Minhenskog sporazuma i njegova istorijska vrednost je postala očigledna već nakon par meseci. Hitler je 15. marta 1939. prekršio sporazum i okupirao preostala češka područja Bohemije i Moravije. Tim činom je Čehoslovačka prestala da postoji kao nezavisna država jer je nemački Rajh uspostavio Protektorat Češke i Moravske, kao i satelitsku Slovačku. Zanimljivo je da ni ovog puta saveznici nisu vojno reagovali potcenjujući ambicije agresora.

Očigledna posledica je bila diskreditacija politike popuštanja. Hitler je kršenjem sporazuma i obećanja naterao Britance i Francuze da pretnju shvate mnogo ozbiljnije. Osim jačanja sopstvenih vojnih sposobnosti, učvršćivali su savezništvo i dale Poljskoj eksplicitnu bezbednosnu garanciju. Ignorisanje Sovjetskog Saveza prilikom minhenskih pregovora i politika popuštanja Hitleru, dovela je do još jedne važne posledice. Nepoverenje Moskve prema Londonu i Parizu je predstavljalo direktan uzrok potpisivanja Pakta Ribentrop – Molotov sa tajnim protokolom o podeli interesnih sfera u Istočnoj Evropi. Samo nedelju dana nakon potpisivanja tog Pakta, Nemačka je napala Poljsku, a dva dana kasnije Britanija i Francuska su ušle u rat. Ne treba posebno naglašavati da je Moskva bila veran saveznik Berlina sve do juna 1941. (operacija Barbarosa) i u skladu sa preuzetim obavezama i sopstvenim imperijalnim ambicijama, Sovjetski Savez je okupirao delove Poljske, Rumunije i sve baltičke zemlje. Ovakvim razvojem događaja je bilo jasno da je Čembrlenova politika „mira po svaku cenu“ doživela krah, oslabila saveznike i ojačala aspiracije totalitarnih režima.

Analogija sa Ukrajinom

Zašto baš danas potenciramo istorijski splet okolnosti u vezi Minhenske konferencije i da li smo kao civilizacija naučili istorijsku lekciju? Bez sumnje je u analizama potencijalnog mirovnog rešenja sukoba u Ukrajini logično poređenje sa Minhenskom konferencijom jer nailazimo na kontinuirana nastojanja predaje tuđe teritorije, promovisanje politike popuštanja i medijsko kreiranje ličnosti mirotvorca. Predaja Donbasa i Krima bi u savremenom kontekstu označavala „Sudetsku krizu XXI veka“, a često ignorisanje Ukrajine u pregovaračkom procesu neodoljivo podseća na ulogu Čehoslovačke 1938. kada joj saveznički bezbednosni sporazum nije mnogo značio. I danas Ukrajini ne znače mnogo bezbednosne garancije iz Budimpeštanskog sporazuma 1994. kada su joj SAD garantovale poštovanje nezavisnosti, suvereniteta i postojećih granica. Neće Ukrajini značiti ni promovisanje novog mirotvorca ili „Čembrlena 21. veka“, već samo i isključivo pravedan mir na koji imaju pravo kao žrtva neosnovane agresije.

Istorija nam je nesporno pokazala da politika popuštanja samo povećava agresorske apetite koji ustupke sagledavaju kao sopstvene pobede u svetskoj areni geopolitičke moći. Iskustva iz Minhena definitivno ne predstavljaju istorijski vodič po kojem bi morali postupati u dolasku do mira. Međutim, bez snažne odbrane i jasnih sankcija agresoru, rat se po pravilu nastavlja čim se za to kreiraju uslovi. Upravo zato nam Minhenska konferencija predstavlja istorijsko upozorenje o opasnostima politike popuštanja.

Rat u Ukrajini je najviše uzdrmao naše živote i ceo svet u 21. veku jer ne predstavlja samo sukob dva „bratska plemena“ oko teritorijalnih granica. To je sukob vrednosti i principa, sukob ideologije nacionalne hegemonije i multikulturalne orijentacije, sukob vizija budućnosti i ostvarenih sloboda. Civilizacija nam se nalazi pred krupnim promenama i biće zanimljivo da li ćemo uspeti pronaći model koegzistencije autokratskih režima i demokratije. Diktatori i autokrate nas ne mogu razočarati jer od njih očekujemo samo najgore. Razočarava nas ponekad samo demokratija koja nije uvek u mogućnosti promptno odgovoriti na agresije, nasilje i netolerancije. Upravo zato moramo ostati dosledni da gradimo svet po našoj meri, popravljamo odnose što uključuje i odgovornost, kažnjivost i pravdu. A pravda podrazumeva da samo i isključivo ukrajinski narod odlučuje o sopstvenoj budućnosti.

Položaj Srbije

Srbija je nažalost trenutno izgubljena u lavirintu utopijske pravde koju nam tumače licemeri koji su na volšeban način uspeli da nacionalne interese konvertuju u lične. Paradoksalno je da čak i sopstveni državni razlog, a time i održivu budućnost, podređujemo ruskim ciljevima kojima ni Srbi kao nacija, a ni Srbija kao država, ništa ne znače u njihovoj vekovnoj imperijalnoj istoriji. A zbog privremenih politikantskih stranačkih interesa, nismo spremni da na nacionalni postulat uspostavimo trajne vrednosti i večne principe, već kalkulišemo sa rejtingom i duboko usađenom bratskom iluzijom. Bogatu istoriju koja nas može podučiti i realnu geopolitiku koja nam uglavnom zavisi od geografije, bacamo pod tepih opsena i balansiramo u svetskoj političkoj areni. Istine radi, bilo je samo pitanje vremena za potpuni krah takve spoljne politike vrdanja i sakrivanja „pod kamenom“.

Vreme je za Srbiju sa kičmom spoljnopolitičkog integriteta i sa jasnom orijentacijom koju je započela dinastija Obrenović. Takva Srbija ne treba biti osvetoljubiva, ali i ne treba da zaboravi sve istorijske nepodopštine „srpske nemajke“, kako je Rusiju zvao J.J.Zmaj. Samo tako će Srbija ostvariti poštovanje i kredibilitet na međunarodnoj sceni, što podrazumeva i potpuno usaglašavanje sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Samo su to nacionalni interesi i samo je to perspektiva našeg društva.

Autor je konsultant iz oblasti geopolitike i bezbednosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.