Ministarka ide u Brisel

Reforma i akcioni planovi ne podrazumevaju ovde uopšte bilo kakva saznanja šta se „tamo dole“ dešava, koliko naroda čeka, koliko sudija (odabranih, izabranih i verovatno i s dobrim stranačkim preporukama) bez izvinjenja kasne na zakazana suđenja, koliko su kancelarije (posle velikih „reformskih“ preseljenja) zatrpane papirima u kutijama, a neki „sudski predmeti“ su čak i razbacani, pa se ne zna čemu šta pripada. Jer, ministri ovde, kao i Vlada, i svi u vlasti i u opoziciji (osim pred izbore) ne silaze dole. I čitav sistem nije primeren za takav prizeman posao ne samo u slučaju ministarke pravde. Isto je s ministrom zdravlja koji se, logično je, ne šunja bez najave među narodom po domovima zdravlja, baš kao što ni ministri ekonomije i sličnih resora nisu krivi što je veliki procenat privatizacije načisto propao, što je procenat nezaposlenih dosegao 20 odsto, što je sve više siromašnih. I to „ostajanje gore“ je jedna od glavnih odrednica, gotovo institucionalizovana, u državi bez razvijenih demokratskih institucija .

* Zanimljivije od toga je da se posle izveštaja Evropske komisije o protekloj godini može doći do zaključka da su vlast i opozicija (s neznatnim izuzecima) veoma jedinstveni. Da je u Srbiji u dve bitne odrednice za ceo sistem, koje se tiču i korupcije i partijske države nasuprot pravednoj, pravnoj i demokratskoj, postignuto jedinstvo gotovo u maniru „četiri S“. Nema stranke koja bi pristala da se odrekne „blanko ostavki“, da poslanički mandat poveri biračima umesto stranačkom ustrojstvu. Pošto bi to moglo da izazove da „biračko telo“ počne da ide i žali se za nešto svom izabraniku, pa bi se moralo malo početi i „silaziti dole“. Isto tako zasad nema bilo kakvih mogućnosti da uprkos velikim najavama uskoro prođe neki drukčiji zakon o finansiranju stranaka. U tome nema razlike između onih što su na vlasti ili onih što nisu, koji će možda doći, a možda će i ovi ostati.

* Sva razmimoilaženja, ako ih ima ozbiljnijih, povodom Izveštaja EK svode se na to „ko je pohvaljen“ što je već kao izraz, pojam sam po sebi gotovo „specifično naš“, mada malo i uvredljiv. Obično se u političkom rečniku govori o efikasnosti nečega, o dobrim promenama u nekom domenu, o uspesima, ali o pohvalama? Možda bi takav novi manir ovdašnji trebalo da bude ravnoteža svim onim zamerkama koje su stigle iz Evropske unije i koje, iako ne moraju biti smetnja kandidaturi sigurno ocrtavaju izrazito dugačak put do evropskog cilja. Ili je reč o nečemu što bi se moglo nazvati „Pohvalom ludosti“ gde se naslov iz srednjovekovnog dela Erazma Roterdamskog ne koristi tek kao dobra poštapalica već i u bukvalnom smislu.

* U „Pohvali ludosti“, pojednostavljeno tumačenoj, opisi su i saveti za vreme u kojem je zdrav razum ustuknuo pred stradanjem pravih ljudskih vrednosti, a naročito istine. Nije li, sasvim u tom stilu, osim onih tvrdnji o 'pohvalama' i izjava ministarke pravde u kojoj pozdravlja i zahvaljuje Komisiji na pozitivnim preporukama i primedbama koje su „stimulans za nas da pomenute probleme rešimo na adekvatan način“. Baš kako je i E. Roterdamski sugerirao: „Ako nešto nemaš, pravi se da imaš, najviša mudrost je u tome da se pravi lud kad treba, a koliko je tada ludost neprocenjivo dobro pokazuje to što ga podržava i hvali toliko učenih ljudi.“

* Verovatno je zato da će ministarka pravde opet morati u Brisel da zahvali EK, baškao što u ovom sistemu finansiranja stranaka nesrećno Kraljevo mora da zapazi dobročinstvo stranaka što iz svojih sredstava šlepuju šlepere, i donose crepove. Sve će to biti jošvidljivije sa približavanjem izbora kad će se stranke takmičiti u (za Ginisa je) – ko će koliko otvoriti kuhinja za siromašne. I to neće nikome smetati. Baškao što se sad Vlada hvali pohvalama, a većina reformi, dakle ministra, zapravo je od EK dovedena u pitanje. I ko zna šta bi sve bilo da predsednik Srbije nije od šefa diplomatije preuzeo posao u UN i doneo onu septembarsku EU rezoluciju, ko se joštoga seća?