Ministarska, a volja naroda?

Zasad, logičan zaključak bio bi da se nešto mora promeniti iz prostog razloga što se sve javne manifestacije moraju prijaviti baš policiji i nikom drugom. Ako Dačić to neće zabraniti, a Vlada nema tu ingerenciju, onda će se policija pobrinuti da uradi sve najbolje moguće po prirodi posla kad naredba da nešto obezbeđuje nije stvar ličnog izbora, još manje sindikalnog.

Sve to svakako zna i ministar Dačić, ma šta dosad izjavljivao. Video je to u devedesetim kad su bili veliki protesti protiv režima u kojem je bio značajna ličnost. Tada policajci nisu bili glineni golubovi već su ispred svojih kolona naoružanih do zuba (bez razloga) imali čitave trgove prepune nenasilnih meta. Za razliku od sadašnjih nazvanih vatreno patriotskim navijačima spremnim na rušilačke akcije. Ako se ko seća, u tim 90-im čim se odobri protest ili se sumnja da će ga biti policajci su u kordonima dolazili prvi na lice mesta, a i „prestupnici, nepatriote“ bili su dobro poznati policiji. Ovog puta je situacija slična s tim patriotskim frontom, ni oni nisu nepoznati. Štaviše, sami se lepo, u raznim bojama, crtežima po zidovima na sve strane oglašavaju. Izdaju i zvanična saopštenja, makar i protivustavna. Grafiti su svugde s potpisima: Naši 1389, a saopštenja su od Dveri koji će uskoro postati stranka s izvesnom notom podrške i od Ustavnog suda, a i podržavaju ih ličnosti poznate po svojim dubokim osećanjima za ratne zločine i zločince koje su uvek potpisom, rečju, skupovima branili.

Sve u svemu, policija i nema tako težak zadatak. Zna ko će nasiljem krenuti na mirne demonstracije za poštovanje ljudskih prava, pa sigurno za takve situacije kao provereno dobra policija ima definisanu proceduru. Osim ako ih u tome ne sprečava ideologija samog ministra, koji će uskoro na izbore, pa kao da rado, iako reformisan, računa na iz 90-ih proverene birače SPS u koje uvek spada takozvani patriotski front, domaćini-Srbende, velike reproduktivne moći i brige za porodicu i naslednike kojima od malih nogu obezbeđuju partijska i druga sigurna mesta? Mada, mora se priznati, na iste računaju i oni izvan SPS, pa se neće naći u Paradi, a izjave će se svesti na ustavna prava.

Ovakvo ponašanje domaćih političara, ministara i samog predsednika inače nisu nepoznata, ali ono što je apsolutno nekako najneprimerenije jeste da uvek prvi počnu neku igru, a onda je proglase narodnom voljom. O Paradi ponosa prvi su se oglasili ministar Dačić i gradonačelnik Đilas što bi moglo i da se zanemari ako se uporedi šta su sve čelnici stranaka i ličnosti visoko na lestvici vlasti i opozicije izjavljivali protiv Evropske unije. Oni su bili ti (sa izuzetkom potpredsednika Đelića koji rado ističe koliko je Srbija dobila kapitala bespovratno od EU) koji su prvi uvek počinjali veliku raspravu o pritiscima Evrope, o ucenama. Eskaliralo je hapšenjem Mladića i Hadžića kad su podizali temperaturu nacije saopštavajući kako se sada najednom (!) pojavilo Kosovo, kao potpuno nova stvar u političkom dijalogu sa EU. Kad toga ne bi bilo – sigurno bi optužili Evropu „što nas ucenjuje borbom protiv korupcije“. Rezultat ovoga je uvek očekivan: ankete pokazuju da je narod sve manje za EU, mada nikad nema – zašto i ko ih je u stvari „obradio“. Opasnost od ovog spinovanja raste u skladu s približavanjem izbora. Videće se još mnogo toga…

A što se tiče zabrinutosti gradonačelnika Đilasa za razbijanje grada tokom Parade bilo bi neophodno, iako uvek nedostaje novca, da ima stalni budžet za brisanje sramnih, diskriminatorskih grafita usmerenih protiv raznih „drugih“. Bilo je, na primer, prilično delikatno pre tri dana ovde na N. Beogradu objasniti radoznalim osnovcima što su se igrali na lepo uređenom terenu između blokova ko su ti što se spremaju da dođu: „Čekajte na Paradi, 1389“ uz koloritnu zastavu. Stariji dečaci su želeli da saznaju kuda i na koga idu i „šta će im raditi“. Mogla je to da bude za dečake i svojevrsna najava rol-modela zapisana na zidovima njihovih kuća.