Mladost je snaga države, ne i pamet

Ovih dana poslali su mi, skoro svi moji prijatelji, klip u kojem studenti Fakulteta političkih nauka bojkotuju žene u crnini koje su držale predavanje na njihovom fakultetu. Na snimku se vidi kako studenti izlaze iz sale, a i ispod klipa objašnjenje u vidu usklika: „Bravo deco“! Svima koji su mi snimak poslali odgovorio sam: „Bedan je narod koji deca predvode, pa makar to bili i studenti“!

Iz antičkih vremena, a verovatno i pre tog doba, starijim osobama je prepuštano da vode državu i narod, putem raznih varijanti veća staraca ili tome slično. I danas u svetu predvodnici naroda su ljudi zrele dobi, među njima pojedinci u poznim godinama života, solidnih znanja i bogati iskustvom.

Evo, jednog, dobrano opominjućeg primera iz srpske i jugoslovenske prošlosti.

Srbiju kao državu, Kneževinu i Kraljevinu, potom i Republiku, predvodile su dve dinastije i više predsednika. Uzmimo kao primer vreme monarhističke države, raspon od nešto više od jednog veka. Na čelo te države bilo je devet vladara – četiri Karađorđevića i pet Obrenovića. Iako nije u neposrednoj vezi s temom ovog članka, ali jeste posredno, valja znati da su Karađorđevići nosioci ratoborne ideje u nastanku, proširenju države i ujedinjenju naroda, a Obrenovići diplomatskog ostvarenja postavljenog cilja. Potrebno je naglasiti da su godine dolaska vladara na presto bile bitne radi ostvarenja državnih namera, kao što je danas uzrast bitan u pogledu rešavanja sadašnje društvene krize.

Ispod srpske i jugoslovenske krune lepršala je mladost. Nekoliko srpskih i jugoslovenskih vladara stupilo je na presto u ranoj mladosti, bacajući na svoja nejaka pleća ogroman državni teret, prerano zamenjujući dečiju maštu društvenim i državnim brigama. Najmlađi je bio kralj Petar II Karađorđević, koji je u 11 godini nasledio oca! Potom su sledećim mladalačkim redosledom dolazili pod srbijansku i jugoslovensku krunu naši vladari iz obe dinastije – kralj Aleksandar Obrenović u 13, knez i kralj Milan Obrenović u 14, knez Mihailo Obrenović u 16, knez Milan Obrenović u 20, kralj Aleksandar Karađorđević u 26. kao regent a u 33. kao kralj, knez Miloš Obrenović u 33, a vožd Karađorđe u 42. godini života. Samo je kralj Petar I Karađorđević zaseo na srpski presto sa sedim vlasima, kao šezdesetogodišnjak, kome se mogu pridružiti kao vladari zrelih godina još knez Miloš i vožd Karađorđe.

Naši vladari su isto tako mladi silazili s prestola. Knez Mihailo bežao je pred Tomom Vučićem Perišićem kada je imao 19, a ubijen je u 45-oj, knez Milan umro je u 20-oj – iste godine kad je stupio na presto, kralj Petar II Karađorđević ostao je bez krune u 22-oj, poslednji Obrenović, kralj Aleksandar, lišen je života u 26-oj, kralj Milan odrekao se prestola u 35-oj, a umro je u 47-oj godini života!

Svi srpski i jugoslovenski vladari bili su neiskusni i sasvim nepripremljeni za vladarsku dužnost. To, i njihova mladost pri stupanju na presto, kao i nestanku sa istorijske pozornice, bitno su utcali na sudbinu Srbije kao države, Srbijanaca, kao njenih žitelja, ali i ostalih Srba i Jugoslovena.

Velike uspehe postizali su vladari zrelih godina, vožd Karađorđe i knez Miloš, a znatno manje svi ostali koji su dolazili na presto prestari ili maloletni. Nikada ta bitna činjenica nije valjano opomenula i upozorila Srbijance, a potom i Srbe i Jugoslovene. Današnje stanje u našoj Otadžbini potvrda je iznetom stavu.

Nameće se nezaobilazna paralela: nekada, u većini, deca na prestolu, danas, deca kao predvodnici Srbijanaca. Tragično je i prvo i drugo, ali ta tragedija nije pogodila samo one koji su vladali Srbijom i Jugoslavijom, već, pre svega, njihove žitelje. Mladost je snaga države, ne i pamet. Posle svih iskustava, moramo se upitati, radi te iste mladosti, naše dece, smemo li na njihova nedorasla i nejaka pleća baciti toliku odgovornost, bremenitost i teret. Srednjoškolci i studenti ne bi trebalo da predvode narod, svoje očeve i dedove, majke i bake. Nije to njihova dužnost propisana prirodnim zakonima ljudskog života. Društveni odnosi su prirodniji i normalniji kada se stariji žrtvuju za mlađe, a ne obrnuto. Svetski je fenomen današnje stanje u Srbiji, na ponos decom, a na sramotu odraslih.

Jadan je narod Srbije kada ga deca predvode. Nisu deca obavezna da osiguraju budućnost sebi, narodu i državi, mi smo ti koji traba da njima osiguramo budućnost, ako nje uopšte ima, u srpskoj zemlji i na srpskom nebu.

I, na posletku, Herbert Vivijan, Britanac, koji je posetio Srbiju u drugoj polovini 19. veka, zapisao je: „Ubeđen sam da na ovom svetu ne postoji narod koji je toliko posvećen svojoj prošlosti i u isto vreme toliko ambiciozan kad je reč o njegovoj budućnosti“. Obaveza je sadašnjih povesnika da utvrde kada su i kako su nestale ambiciozne ideje o srpskoj budućnosti, pre nego što su deca preuzmu primat u društvu i državi.

Autor je istoričar, profesor univerziteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.