Monopolisti na političkom tržištu

Nikola Samardžić Istorijske i kulturne paralele obično su manipulativne. Ima, međutim, pojava koje su zaista slične. Tako su u savremene kolektivne identitete Srbije i Baskije (Baskijske provincije), dalekih i različitih, urezana uverenja o dugom trajanju koje ih čini izuzetnim u odnosu na sve ostale nacije. I tu kao da su iscrpljene mogućnosti uzajamnog preispitivanja. Nekadašnja matica južnoslovenskog ujedinjenja, Srbija ni po čemu ne podseća na Baskiju koja je, u jedinstvenoj Španiji, bila u svemu izuzetna. Ne vezuje ih ni priroda njihovog političkog nasilja. U Baskiji ne postoji društveni dogovor o neophodnosti i opravdanosti terorizma. Srbija je prinuđena da se odrekne agresije kao sredstva spoljne politike i društvene homogenizacije koja je, u jugoslovenskoj celini, imala separatistička svojstva kao i baskijski terorizam u odnosu na Španiju.
Ali, zajednički je i njihov politički i kulturni ekskluzivizam. Za Jona Huaristija (Jon Juaristi), profesora španske filologije, pesnika, pisca, snažnu, izuzetnu ličnost, verodostojnu i u sopstvenim transformacijama u koje ga je bacala stihija preterano ubrzanog vremena, za njega u Baskiji, i na njegovom univerzitetu, od jednog trenutka nije bilo mesta. I ne samo za njega. Njegova žena Mira Milošević napisala je pronicljive i zavodljive oglede o srpskoj političkoj kulturi poslednja dva veka, dostupne i španskoj publici. Mira i Jon su, neobičnom igrom sudbine, podstičući otvaranje velelepnog Instituta Servantes, učinili više za obrazovanje i evropeizaciju Srbije od ovdašnjih trgovaca patriotizmom koji su celu jednu urbanu generaciju oterali u, čini se, nepovratno progonstvo. Mira je verovatno imala sreću da izabere Španiju i upozna Jona. Da li će Baskija umeti da zaključi da je time sročena važna poruka i njenoj savremenoj politici?
U Srbiji su, kao i u Baskiji, i dalje profesori univerziteta i oni koji neguju kulturu nasilja, koje katkad podstrekuju. Donedavno oslonac zločinačkog režima, oni su danas u Srbiji uporište nove autoritarne politike. Njihova imena su poznata, uprkos pritisku kulture zaborava i solidarnosti oportunista i istomišljenika. I u Srbiji, kao i u Baskiji, traga se za nepostojećom sivom zonom u kojoj bi se izmirile suštinski suprotstavljene vrednosti, kako bi se zločin i nasilje učinili istorijski i moralno legitimnim.
Srbija je, kao i Baskija, zastrašena i korumpirana. Politički oportunizam, koji se samoopravdava novokomponovanom tradicijom, prodire u dubine zajednice, koja pokušava da se odbrani mimikrijom mistifikacije kolektivnog identiteta izgrađenog na krivotvorenju prošlosti. Zajednica kao talac oportunizma održava uticaj oligarhija i svih vrsta monopola. Baskijski nacionalizam sve je tvrdokorniji kako je španska demokratija, kojoj većinom pripadaju sami Baski, otvorenija, dinamičnija, uspešnija. U Srbiji je novi nacionalizam nastao u potrebi da se tranzicija prilagodi potrebama stare politike, koja je preživela demokratski prevrat, i novih oligarha kojima, naviklim na monopole iz kojih su potekli u sprezi sa zločinačkim režimom, odgovaraju privredna autarhija i netransparentna, nekontrolisana politika.
Za razliku iz prethodnog, novi nacionalizam se usredsredio na nova iskušenja, koja je prepoznao u evropskim i regionalnim integracijama i sekularizmu. Kosovski status postao je, poput imaginarne otcepljene Baskije, nova kolektivna politička halucinacija. Zvanično uverenje vlade i skupštine da se suverenitet Srbije nad Kosovom može vratiti administrativnom odlukom, ma čija ona bila, i sprovesti nasiljem, suprotno volji i kosovske i ovdašnje, srpske većine, nalikuje zločinačkoj beatifikaciji sredstava i namera baskijskih terorista. I dok su takva uverenja dovoljno bezbedno udaljena od stvarnosti, mada su vladajuća, ona ukazuju na onaj segment dominantne političke kulture u kojoj nacionalizam nije iskreno osudio sopstvene zločine, ne relativizujući ih postupcima druge ili treće strane.
Zahvaljujući svojoj političkoj i pseudoistorijskoj obnovi, nacionalizam se, u Srbiji, kao i u Baskiji, ruga ideji vladavine prava i nastoji da, umesto ratne kataklizme, pokrene društvenu dezintegraciju. U Srbiji su, ovoga puta, njegova sredstva svedena na obračune sa onima koje smatra eksponentima tuđinske pretnje, koja više nije etnička. Nacionalisti nisu u stanju da ponovo ratuju. Pretnja je ideološka. Liberalna demokratija i evropska integracija osporavaju monopole, otvaraju granice i obesmišljavaju identitete sročene krivotvorenjem istorije.