Mora se preispitati strategija ograđivanja od opozicije

U poslednje vreme paraju mi uši i um ponavljane izjave otklona od politike, poput: „Mene ne zanima politika“, „Ne bavim se politikom“, „Ne interesuju me ni pozicija ni opozicija, već samo pravda, zakonitost, da institucije rade svoj posao…“ Ali upravo je to politika, u svom najčistijem smislu! Najveća pobeda ovog režima je što je vulgarizovao politiku i srozao je na navijanje za vlast.

Pa da objasnim, počev od, kako se kaže, Kulina bana.

Varvarska plemena koja su rušila Rim nisu donela novu politiku. Donela su vladanje bez politike. NJihove zajednice bile su pretpolitičke, što će reći da nisu imale institucije, zakone niti kriterijume koji važe za sve, već starešine i lojalnost. Moć nije bila sistem, nego privatni odnos. Javnog dobra nije bilo. Postojala je „čast“ vođe merena silom i kapacitetom da deli plen, i obaveza podanika da je čuvaju. Varvarsko „pravo“ bilo je ono što jači odluči u trenutku kad mu se ćefne. Ako je starešina rekao da je crno – crno je postajalo pravilo plemena; sutra, ako se naljuti, crno je postajalo izdaja. Što se u današnjoj Srbiji naziva državnim interesom ili rušenjem poretka.Zato danas, pod ovom vlašću, Srbija liči na obnovljeno plemensko ustrojstvo.

Varvarsko pravo 2.0. Institucije nisu instrument opšteg dobra, nego produžena ruka plemenskog klana. Tužilaštvo (čast izuzecima) ne goni kriminal vlasti, nego „kriminal“ definisan kao napad na vlast. Sudovi (čast izuzecima) ne sude u ime države, nego u ime klanovske odmazde. Policija (ima li izuzetaka? Ne vidimo ih, a vidimo previše sadističkog orgijanja u ime reda i poretka) ne štiti zakon, nego klan od zakona. To nije autoritarizam u modernom smislu, nego povratak pretpolitičkog poretka: privatna moć vlada javnim institucijama kao da su plemenske šatre. Rekoh li šatre? One koje služe malo kao improvizovani ratnički logor, malo kao kamp za obuku mučitelja, a mogu da posluže i za kazane, mitinge, a sutra za proslave i svadbe.

Rim se razlikovao od tih plemena ne samo po arhitekturi, nego po ideji. Imao je res publica – javnu stvar, koja ne pripada pojedincu, nego zajednici. Zakon je važio i kada imperator spava i kada se naljuti. Ni car nije mogao sasvim da preskoči Senat, sudove i pravne običaje koji su preživeli pad republike i smene dinastija. Rim nije dozvoljavao da zakon zavisi od nervoze jednog čoveka, makar on bio najmoćniji vladar na planeti. Institucije su bile vlasništvo zajednice, a ne jedne ličnosti i njegovih lojalista. U res publica je smisao politike: moć ne sme biti emocija, niti privatni odnos, nego javna obaveza prema opštem dobru. Rim je imao granice: nepotizam nije bio državna strategija, nego sramota.

Kada su Langobardi osvojili sever Italije u VI veku, nisu ukinuli rimske institucije – pustili su ih da postoje, ali su ih ispunili sopstvenom voljom. Sudije su ostale, ali su, sudeći po „volji kralja“, služile plemenskom vođi. Spolja pravni poredak, iznutra varvarsko pravo. Ne rušiš system, samo mu oduzmeš smisao. Tako država postaje plemenska teritorija, a zakon lična samovolja. Danas bismo rekli da su takve institucije samo scenografija demokratije. Kartonska kulisa za predstavu. Ili za TV prenos na kanalima plemenskog vođe.

Najopasnije u tome nije čak ni kršenje zakona. Najopasnije je gubljenje smisla politike. Kada svakodnevno svedočimo gaženju zakona, počinjemo da verujemo da je politika sama po sebi prljava i nedostojna. Tada rečenica „ne zanima me politika“ postaje čin samoponištavanja našeg političkog bića – onoga što Aristotel naziva zoon politikon. Politika nije dodatak životu, već njegova neizbežna dimenzija; hteli-ne hteli, svi u njoj učestvujemo. Jedina razlika je kako: kao građani ili kao podanici. Tada „svi su isti“ postaje saučesništvo. Tada oni koji tvrde da „nisu ni za vlast ni za opoziciju“ zauzimaju poziciju podanika, ne neutralnog građanina – jer u državi bez zakona neutralnost znači pristajanje na postojeću moć.

Ovaj otklon od politike danas je najpogubniji. Građanima se nudi ideja da je moralno biti „izvan politike“. Da je dostojanstveno „ne pripadati nikome“. To zvuči plemenito, ali je samo pristanak na status quo. Čim odbijemo da podržimo opoziciju zato što nije savršena, odbijamo i ono malo prostora za promenu koje uopšte postoji. To ograđivanje je luksuz, moguć samo u državama gde institucije funkcionišu. U plemenskoj državi, odbijanje političkog stava nije moral, nego logistička podrška starešini.

Danas, kada se traži samo poštovanje zakona, „neutralnost“ više nije građanski izbor, nego odricanje od zajednice, od minimuma javnog dobra. Kada zakon ne važi, jedini način da se vrati nije moralna sterilnost, nego pragmatičnost: podržati one koji se zalažu za zakonitost. Ne zato što su idealni, nego zato što je alternativa nestanak političkog polja.

Kad režim tvrdi da je svaka kritika „politički motivisana“, time otkriva neukost svog shvatanja politike: on politiku vidi samo kao svoj plen. Zato odbranu zakona doživljava kao napad, kao skandal. Naš zadatak nije samo otpor režimu, nego povratak smisla politike kao javnog dobra. Država nije pleme. Građani nisu podanici. Rim je pao, ali ideja republike opstaje samo tamo gde je brane oni kojima pripada – slobodni građani, a ne lojalni podanici. Zato se mora preispitati strategija ograđivanja od opozicije, koja ima ključnu institucionalnu funkciju u demokratiji.

Nemojmo dozvoliti da trijumfuje definicija politike po kojoj samo vlast sme da postoji, a svako ko je kontroliše i ograničava postaje „neprijatelj države“. To varvarima i diktatorima najviše odgovara.

Autorka je filozofkinja i psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.